Brandon Vid-Tajne Starog Dvorca PDF

 

 

ajne  starog dvorca

 

  ROMAN PRIPREMILI ZA ŠTAMPU: M. Petrović  M. Glušćević 

NIŠRO "JEŽ"  Ć

GENERALNI DIREKTOR: SIMIizdanja   IZDAJE: OOUR MGD – JURZORAN specijalnih i sportski marketing  DIREKTOR I GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: MILOŠ MARINKOVIĆ  UREDNIK IZDANJA: RATOMIR LAZIĆ  REDAKCIJA: V. Katić, M. Marinković, D.Spasojević i Z. Savić.  LEKTOR: SNEŽANA MILIĆEVIĆ  RECENZENTI: Radivoje Mikić, književni kritičar. Beograd. Miodrag Šijaković. književnik. Beograd REDAKCIJA: 11000 BEOGRAD. Nušićeva 6/V. tel.: 492-075 TIRAŽ: 50.000 * GODINA: 1982. ŠTAMPA GRO „GLAS" Beograd. Vlajkovićeva 8. telefon: 340-551 

 

 

ajne starog dvorca  DRUGI NASTAVAK

či dana je livadi, trebaloArman da se održiUo dvoboj na kada đačkoj Mirabel izađe oko podne na ulicu. Bil.  je to s njegov njegovee strane i ludost i drskost,  jer ga je tražila garda, jer su ssvi vi pariški žbiri tragali za njim. Čitav državni aparat bio je u pripravnosti zbog  jednog jedinog čoveka – Armana Mirabela. Arman je spokojno koračao prema Luvru. Na desetak metara iza njega  pratio ga je Teobald Bergamo, pognute pognute glave, sa šeširom duboko natučenim na čelo i podignutom kragnom. Držao je nož u ruci, zverao levo i desno, spreman da se baci na svakoga ko bi se  približio njegovom njegovom ggospodaru. ospodaru.  – Ovaj je sasvim poludeo – gunđao je Teobald. – Usred dana izlazi na ulicu, iako zna da ga traže stotine doušnika. Možda mu se prohtelo da

nas obese?BarUostalom, je sa to svejedno. ću visiti meni uporedo svojim gospodarem, koji mi se toliko sviđa da bih radi njega poleteo i u vatru i u vodu. Jedino mi se zamerio što mi nije dopustio da zategnem omču oko vrata grofa Šarla od Pariza... Uh, što bi to za mene bio užitak! Arman najzad stiže do Luvra, a onda ga poče obilaziti i razgledati sa svih strana. Činilo se da namerava staviti sve na kocku samo da bi ušao u Luvr i video Margaritu i razgovarao s njom. On je morao saznati gde je Žana i šta se s njom dogodilo. Ni jednog momenta nije prestao da misli na onu koju je voleo. Arman je razgledao zidine, zavirivao u opkope i s vremena na vreme bacao poglede na Nejsku kulu, koja se zlokobno ocrtavala na drugoj

 

strani Sene. Katkad bi uzdah nuo, a onda zaškrgutao zubima gledajući  preteći prema Luvru, dok su mu se  pesnice gr čevito stezale. Stajao je neko

imena ne sećam. Ulazili ste uvek u  jednu istu napuštenu kuću... Čekaj, kako se ona dva mladića zovu?  – Pol i Gij od Vivrea – dopuni je

vreme na ivici opkopa, a onda je ći da odmahriuo rukom, nameravaju  pođe.  No u tom momentu pred njim se stvori jedna prilika, koja kao da je iskrsla iz zemlje. On je ranije nije  primetio, niti je video odakle je došla. Po odeći i po prosedoj kosi videlo se da je to žena u godinama. Ispod maske nije se mogla nazreti nijedna crta lica.  – Ko si ti? – zapita zapita Arman.  – Zar me ne poznaješ, Armane Mirabe?. – reče ona glasom koji je  podsećao na metalni zvuk.  – Da, sećam se... Cini mi se da si ti ona veštica što mi je neki dan prišla u ulici Fromantel pozvala na sastanak, koji je trebalo da se održi blizu Nejske kule.  – Pogodio Pogodio si, Armane Mirabel –    nastavi ona – ja sam ta žena i zovem

Arman. Imašnerazdvojan pravo, ja sam do nedavno – bio s tom dvojicom sirotih ljudi. No ne odlazim više tamo, čak se i klonim te kuće.  – Jesi li ikad stanovala u kući u kojoj si bila srećna? Vidim po klimanju glave da jesi. Onda, odjednom se u tu kuću useli nesreća,  pa i ti postaneš nesretan. Eto, sličan slučaj je i sa mnom. Onda se čovek kloni te kuće, verujući da će na drugom mestu biti mnogo sretniji. Arman začu kako Sizan duboko uzdahnu. Remena joj se poviše i ona se strese, možda zato što se nečega setila, nečega što bi odgovaralo Armanovim tvr đenjima.  – Eto, u toj kući – nastavi Arman  – ja sam bio sretan. Voleo sam svoje  prijatelje, živeo s njima i za njih. Ja nisam zapamtio ni oca ni majku, a oni

se Sizan. jer Samo, krivo si me vešticom, nisam veštica, većnazvao   sirota žena po kojoj ljudi šalju poverljive  poruke. Čudim se da ne zalaziš više u ulicu Fromantel, u kojoj sam te tako često viđala.  – Jesi li me pratila? – zapita Marabel nespokojno.  – I jesam i nisam. Viđala sam te često s dvojicom mladih ljudi, čijih se

su mi što sam imao. s njima? –  – bili Da sve se nisi zavadio zapita Sizan drhćući. Izgledalo je da je nešto zaista silno uzbudilo, a to "nešto" mogli su jedino biti neki odlomci rečenica, koje je Arman upravo izgovorio.  – Na žalost nisam. Nikada među nama nije došlo ni do razmirica, a kamoli do svađe. Mi smo se slagali

 

 bolje nego rođena braća. U našim grudima kucalo je jedno srce. Kamo sreće da smo se zavadili. Ponovo bi se izmirili i stvar bi bila rešena na

Ali... ako ga poštedim, onda bi trebalo da se odreknem svoje osvete... Ne... to nikada neću učiniti! On se zove Arman, baš kao moj sin, i možda mi ga

č

najjednostv najjednostvniji nijiizginuli nainuli in. ili pom  – Da nisu izg pomrli? rli?  – Možda. Ne znam ni sam šta je s njima. Iznenadno su nestali kao da su u zemlju propali. Uzalud sam obišao celi Pariz i preturio svaki kami čak. Nisam o njima ništa doznao. Možda su u tamnici. Niko nije u stanju da me obavesti. Zbogom, dobra ženo. Ako ikada budeš htela sa mnom da govoriš, nemoj me tražiti u ulici Fromantel, jer mi je omrzlo i samo ime te ulice.  – Stani – reče ona nekim čudnovatim glasom, blago ga uhvativši za rukav. – Stani samo još jedan trenutak.  – Slušam te.  – Malo pre si rekao nešto što me  je dirnulo i ražalostilo. Kazao si da nisi zapamtio roditelje... To me je potreslo.  – Rekao sam ti istinu. Ja zaista

sama šalje. Ne... ne... Ja ga ne mogu sudbina poštedeti".  – Armane Mirabel – reče ona  bacivši nespo nespokojan kojan pogled na Nejsku kulu – ja sam došla da govorim s tobom.  – Govori – reče Arman, osetivši da je ova žena oličenje Nejske kule i da samo pomoću nje može doći do Margarite.  – Prošli put – nastavi Sizan zaustavila sam te u ulici Fromantel i u ime jedne vrlo moćne ličnosti pozvala na sastanak u podnožje Nejske kule. Tada sam te pozvala zbog mržnje  prema jednom čoveku... Dakle, mržnja teje pozvala... Sada me takođe šalje ista ta osoba, ta ista žena, ali dok sam  prošli put zvala u ime mržnje, sada te  pozivam u ime ljubav ljubavi... i...  – Danas si mi rekla nešto što mi

nisam upamtio  – A odaklenisi?oca ni majku. odakle  – Iz Betine u Ortou – odgo odgovori vori Mirabel. Sizan se primetno trže, prevuče rukom preko čela, a da je Arman umeo da čita misli, saznao bi da je Sizan  pomislila u sebi: "Jadni dečak! Sirotan  bez oca i majke! Možda bi trebalo da ga poštedim od strašne budućnosti?

naro čito godi i što mići se se glasno. svi đa –– odgovori Arman, smeju Anrija od Avinjona ne treba niko da mi spominje, a ni osvetu. To dvoje neću ni s kim da delim. Zbog toga nisam ni otišao na taj sastanak, ali je danas sasvim drugi slučaj. Ženama i strasnim milovanjima se lako ne odoleva.  – Ti ćeš doći?

 

 – Samo se po sebi razume da ću doći. Nisam tolika budala da ne dođem kada je u pitanju tako privlačna i galantna avantura. Reci svojoj ć u dočki i zajedni

noćas susresti i pogledati u oči,... neko od nas dvoje neće izaći živ iz Nejske kule. Zatim se okrete i zviždućući pođe

ć

gospodarici na ispijemo krilima ljubavi da da  božansko piće koje omamljuje i uspavljuje. Kažeš, osim toga, da je moćna, a ja volim moćne žene koje  postaju bespomo bespomoćne u mom zagrljaju...  Neka bude bude dosta šam šampanja... panja...  – Ona će te usrećiti...  – Utoliko bolje. Možda je to neka  baronica ili grofica... grofica... Uostalom, to mije svejedno. Glavno je da je lepa i da ume da voli. A kada treba da dođem?  – Noćas u deset sati.  – Gde?  – Tamo... Tamo... Pogledaj na onu stranu Sene...  – Ha-ha-ha-ha! Ha-ha-ha-ha! U Nejsku kulu! Doći ću, pa makar me pozivala u sam  pakao. Sizan ga pogleda sažaljivim

natrag, je Teobald mahao glavom, kao da dok sumnja u zdrav razum svog gospodara. Uskoro dođoše u lavirint uličica koje su se nalazile oko Luvra, i najzad stigoše u ulicu Fromantel.  Nakon što se osvrnuo na sve strane, on gurnu tešku kapiju zapušenog dvorca i uđe unutra, a Teobald se ušunja za njim. Arman je posle one strašne noći  bio doveo Pola i Gija u njihov stari dvorac i tu ih ostavio. Pol je bio  preuzeo da neguje ssvoga voga bbrata, rata, koji se vrlo brzo oporavio, a onda su oni nastavili ugodno da žive. Danju nisu nikuda izlazili, niti su koga primali u svoj stan, a vrata su večito bila zaključana. U tri, četiri maha, neko je dolazio i kucao na vrata, a bra ća su kroz rešetke prepoznala strašnog Sparapučila. On je verovatno, dolazio

 pogledom  pogledom, a usne jojnešto zadrhtaše. Izgledalo ,je kao da će još kazati, ali se trže i okrenu, pa se polako udalji, a Armanu se učini kao da se njena  pleća povijaju pod nekim silnim teretom.  – Margarito Margarito – reč  Arman  poluglasno. – Sama si me pozvala u momentu kada tražim mogućnosti da dođem do tebe. Nas dvoje ćemo se

 po nalogu gospodarice, arice, da se uverio da svoje su bragospod ća potpuno iščbi ezla, odnosno da se nisu slučajno spasili iz Sene, u koju su ih bacili Sparapučilovi dželati. Kada je poslednji put dolazio, Sparapučilo je obio bravu na vratima, a Pol i Gij su morali da se sakriju u  jednu tajnu odaju, gde ovaj nije mogao mogao da ih nađe. Tom prilikom Sparapučilo

 

 je pretresao celu kuću od temelja do krova. Tek posle toga otišao je  potpuno zadovol zadovoljan, jan, uveren da Sena nikada ne vraća svoje žrtve. ć

nas neće sačuvati ni svi vragovi pakla, moj Armane. U taj mah začu se strašan koncert iz susednog dvorišta. To su rikali ć

Kada su ušli uiznenada ku i i ispeli uz stepenice, Arman stavi seruke na usta i tri puta zakrešta kao sova, a onda prasnu u smeh. Teška vrata se otvoriše i na njima se pojavi ve čito nasmejani Pol od Vivrea.  – Zdravo, Zdravo, prijatelju, već  sam bio zabrinut zbog tebe.  – Zdravo... Zdravo... Gde je Gij? – upita Arman.  – Izašao je... Nisam bio u stanju da ga zadržim.  – On baš hoće da bude ubijen, reče Arman, davši znak Teobaldu da ostane u predsoblju na straži, a on i Pol uđoše u sobu.  – Šta da radim s njim? Ne mogu da budem pametan i da ga razumem. Srlja ludo i bezumno... Noću ne može da vidi Margaritu, pa zato izlazi danju. Moraću ga vezati, jer zbog njega

lavovi i strah u duše u mirnih građana.unose Pol povu če Armana drugu sobu, odakle su kroz zavese mogli  promatati dvorište. dvorište.  – Vidiš li, Armane, Armane, ja j a često stojim ovde i posmatram zveri koje ponekad  puštaju u dvorište. dvorište.  – Najstrašnija zver je ipak slobodna.  – Na koga koga misliš?  – Na Sparapučila.  – Imaš pravo, on je najstrašnija najstrašnija zver, mnogo krvoločnija nego lavovi i tigrovi. Promatram i njega, a još češće i životinje koje puštaju baš u ovaj deo dvorišta, ispod prozora. Silna snaga je u tim zverima. One su u stanju jednim udarcem šape da smlate čoveka. Podilazi me jeza pri pomisli šta bi mi se moglo dogoditi kada bih sa ovog  prozora pao među zveri.

možemo ili raskomadani. raskomada ni.  – Zarbitionpovešani voli Margaritu i pored onoga što je doživeo?  – Na žalost. Nikada se neće opametiti, u to sam potpuno uveren. Ta  bezumnaa ljubav ga je sasv  bezumn sasvim im savladala. On ne zna ni šta radi ni šta govori. Stalno mi priča da će umreti ako je ne vidi. Margarita će pobesneti ako sazna da smo se spasli iz nabujale Sene. Tada

 –  – Strašno. Zamisli kada bih nekoga bacio zverima, okupljenim ispod ovog  prozora?  – Pole, ti misliš misliš ne neku žženu? enu?  – Ženu... Koješta... ona na koju ja mislim nije žena nego hijena. Zar ona zaslužuje da nosi ime žena? Ti znaš šta smo sve preživeli one strašne noći... Užasno je bilo sve to. Od tada nemam

 

mirnog sna. Zadrhtim i pri samoj  pomisli na  Nejsku kulu. Plašim se da sam možda postao kukavica. Ne pri ča se đ

Gij je bio bled ako avet, a činilo se da je i nesiguran na nogama, jer se njihao od uzbuđenja. Njegov pogled je  bio užasan, a bledo lice mu se č

č

uzalud oniilikoji pro Bojim u kroz seNejsku kulu ili da umru polude. da će se ovaj drugi slučaj dogoditi sa mnom.  Nisam kukavica, ti to znaš, ali ću  poludeti od straha. Dođe mi ponekad da ostavim ovaj zamak, i da bežim odavde, da umaknem iz Pariza. Pitanje  je da li bih igde u Francusk Francuskoj oj našao mira.  – Ti to samo samo tako pričaš.  – Ti si druže srećan što si one noći stigao kasno da...  – Mislim da večeras neću zakasniti – prekide ga Arman najspokojnijim glasom na svetu, a Pol od Vivrea ustuknu zaprepašćen dok je uzalud pokušavao nešto da kaže. Usne su mu se micale, ali on nije mogao da izgovori ni jedne jedine reči.  – Jeste – nastavi mirno Arman – večeras je moj red da idem u Nejsku

 pretvorilo gor čine. u gr    bola, o ajanja i  – Armane, ti noćas nećeš ići u  Nejsku kulu – ponovi ponovi on grubim glasom, od koga i Pola i Armana  podiđe jeza.  – Zašto?  – Rekao sam da nećeš otići. Vas dvojica ne možete razumeti ono što ću vam reći. Ja sam najnesretniji čovek na svetu, ne zato što su me hteli ubiti, ne zato što volim, nego zato što sam doznao ko je i kakva je Margarita...  Nisam je prestao voleti, volim je i sada onom bezumnom ljubavlju, kojom sam  je i do sada voleo. Armane, ja neću dopustiti da ti odeš i da s njom  provedeš noć... Ne... ne... to nikada. Posumnjao bih u tvoje prijateljstvo... Armane, zar hoćeš da ubiješ u meni ono malo nade.

kulu. očekuje,Margarita a ja ću otići, Burgonjska iako znam šta me me čeka. Margarita Burgonjska će...  – Ti večeras nećeš otići... – začu se glas iza njegovih leđa, a jedna teška ruke pade na Armanovo rame. Pol i Arman se instinktivno okrenuše, a Arman je već  stavio ruku na nož i izvadio ga do pola. Oni ugledaše Gija od Vivrea.

 – Nade?!... Gije, jesi li ti sišao s uma?  – Ne znam ni sam... Ipak se nadam... Isto onako kao što se nadaju svi očajnici... Ne ubijaj mi tu nadu.  – Zar i posle svega onog što se dogodilo?  – Baš u tome i jeste razlog.. razlog.... Verujem da ću jednog dana saznati da sam one strašne noći samo snivao

 

strašan san. Nadam se da ću se uveriti da su me oči i uši prevarile. Hoću da  primoram samoga sebe da verujem u njenu čistotu. Ubeđujem i dalje sebe da

mi to rekao. Za ljubav jedne hijene u čoveč jem obliku ti si u stanju da ubiješ najboljeg prijatelja... Gije, tome se nisam nadao.

 je ona onakva sam je uzamišljao  pre nego što kakvu sam dospeo Nejsku kulu. Bio bih najsretniji čovek da sam  polomio obe noge onog dana... U tome slučaju bih i sada verovao... Ah...  – Jadni prijatelju, moram moramoo te izlečiti...  – Mene će samo grob izlečiti, Armane. Naša jedna poslovica kaže da  je grob lekar za sve bolesti. Znate li vi šta ja radim svake noći?... Možda mi nećete verovati, ali ti se zakljinjem svojom grešnom ljubavi da je to živa istina. Skrivam se u senci vrba nedaleko pd Nejske kule. S nožem u ruci vrebam kao panter. Spreman sam da ubijem svakoga ko bi se usudio da dođe na sastanak u Nejsku kulu. Do danas još niko nije prošao... Na moju radost, velim ti, jer ubio bih ga...  – Znači li to da ćeš i večeras biti

sam tekoupozorio upozorio. Podi –ćićArmane, u nož najasvakoga dođe u.  Nejsku kulu... kulu...  – Dobro... ali ja ću ipak otići. Imaću jednog neprijatelja više, a to mi  je manje-više manje-više svejedno, jer ih i ovako ne bih mogao prebrojati, toliko ih ima. Hteo bih samo da ti skrenem pažnju da si veoma zaboravan, Gije.  – Zašto?  – Ti si zaboravio da smo pre neki dan na Monkopanu izazvali Anrija od Avinjona. Mi smo mu zakazali dvoboj na Đačkoj livadi, a ako malo mućneš glavom setićeš se da je to sutra. Znači li, da na tebe ne mogu ra čunati? Covek koji je spreman da me ubije zbog jedne onakve žene, ne može se boriti rame uz rame uz mene, protiv čoveka koji mi je ubio roditelje, prigrabio imanje. Ja... Tako je to prijatelju... Ti ćeš me ubiti a

na straži?  – Hoću.  – I ubićeš svakoga, pa čak ako i ja  budem došao? došao?  – Ubiću te, Armane, reče Gij  potmulo i odrešito. U njegovom glasu se osećala odlučnost i rešenost na sve.  – Tako dakle, reče Arman tiho, kao da ga prijateljeve reči nisu toliko uzbudile. – Lepo, druže, dobro je što si

Avinjon će sutra  – Armane... Arman e... ostati živ.  – Čekaj da dovršim, Gije. Ja znam gde je ona stara vrba pod kojom se ti skrivaš. Proći ću sasvim pored nje, a osim toga biću bez oružja. Lako ćeš me ubiti. Možeš to učiniti mirno, uveren da se neću braniti, tačno u deset sati večeras.

 

 – Hajde, Teobalde, reče Arman pa se uputi vratima. Gij od Vivrea bio je bled kao krpa, drhtao je celim telom, dok su mu se

vetar je povijao redove vrba i topola koje su rasle pored reke. Te večeri je Arman, kad je otišao od braće Vivrea, pošao s Teobaldom u č

 beskrvne j edva jedva micale. uhvati Armana zausne rukav i zadrža ga, On a kada ga ovaj pogleda, vide suzu u njegovom oku.  – Armane, Armane, oprosti... Oprosti mi i zaboravi šta sam rekao. Ljubav me je zaslepila. Ja više nisam svoj čovek i ne znam šta govorim. Ti se nećeš naljutiti na mene. Znam ja tvoje dobro srce. Kako bih mogao da ubijem tebe, svoga najboljeg prijatelja, svoga brata... Ti si osvetnik mojih roditelja, ja ti se zaklinjem da ću se sutra boriti rame uz rame s tobom. Večeras neću ni ići u  Nejsku kulu, ali ako i odem, otići ću zato da te odbranim i da te eventualno spasem, kao što si ti spasao mene i Pola... Oprosti... Reci mi da se ne ljutiš... Ja ne znam šta govorim.  – Luđače – nasmeja se Arman. – Dajete vino, a onda ću da vam

"Paklenu mu", ništa koja osim paklene čko s dreke nijekr imala zajedni rajem, a još manje s paklom. U ovu kr čmu zalazili su samo propali plemići, retki su bili oni koji su imali smelosti da privire tamo gde su se oni okupljali,  jer tu je mač  bio potezan za svaku sitnicu. Arman je često navraćao u ovu kr čmu na levoj obali Sene, nedaleko od Nejske kule, a i danas je kao i obično sedeo u društvu "kralja" Vagabundaa i "cara" Galilejskog, dok je Vagabund Bergamo bio za susednim stolom i cedio iz pehara i zadnju kapljicu. Sedeli su tako do devet sati, kad su se kr čme obično zatvarale, što razume se, nije važilo za one kr čme koje su posećivale ove "plemenite" skitnice i grubijani. Arman reče nekoliko reči "kralju"

ispri kulu.čam zbog čega moram u Nejsku

i "caru", pozva plati,  pa izađe onda i uputi se kr  kačmara Seni,dadok je Teobald Bergamo nečujno išao za njim, ne usuđujući se da progovori. Arman stiže do Sene, sede na kamen,  pa se ćutke zagleda u Nejsku kulu, koja se ocrtavala u svoj svojoj strahoti. Teobald postoja jedno vreme, a onda  priđe svome gospodaru i sede kraj njega na drugi kamen.

*** Spustila se mračna noć  i u svoj  plašt ogrnula Pariz sa svim njegovim kulama, kućama, tvr đavama. Sena je šumela nešto bučnije nego obično, a

 

 – Gospodaru, Gospodaru, reče on, – ja mislim da bi bilo najpametnije kada biste vi odustali od te lude namere. Ne mogu da se načudim kako to da vas

 – Dakle, ako preživim preživimoo ovu noć, onda ćemo sutra morati da se rastanemo.  – Zašto?! – posko poskoči Teobald.

ć

Avinjonovi enici još nisu Tja... Čudimpla se još i tome da vasisekli. nisu isprebijali ljudi moga bivšeg gospodara grofa Šarla, kome ne želim ništa drugo nego najobičniju omču od jakog užeta...  – A onda?...  – Ali, ako navučete na vrat i tu ženu...  – Teobalde, prekide ga Arman –  jesi li dobro zapamtio šta sam ti naredio?  – Jesam, ali neka budem obešen između Šarla i Avinjona A vinjona ako...  – Teobalde, imam za tebe jednu veliku novost.  – Vi, gospodaru i ne slušate šta vam govorim. No, tu novost, bila ona dobra ili loša, saopštite mi sutra. Ako  je dobra, ostavite je za sutra zato da  bih noćas mogao spaváti i o njoj

Ja sam pravo mogu da da tražim živim, da ali me od tebe –nemam  besplatno služiš. služiš.  – Ja ću piti vodu, – reče Teobald uzdahnuvši.  – Ali ja ne samo što ću morati da trpim, žeđ, nego ću morati da  pritegnem kaiš i da postim postim..  – Postiću i ja, reče Teobald, izgovorivši ovo mnogo lakše nego što  je rekao da će piti vodu. – Vi znate moj društveni položaj, gospodaru, a osim toga ja imam puta i načina da vas naučim kako se živi u neprijateljskoj zemlji. Ništa se vi ne brinite. Nas dvojica ćemo svake nedelje poći u ekspediciju, koja će nam osigurati sasvim pristojan život.  – Zar ti se čini da bih bio dobar  provalnik?  – Sila!... Vi biste bili prvoraz prvorazredni redni

sanjati. Ako je pakjerr đina avačeonda opet odložite za sutra, nećuje mo ći noćas da spavam. Uostalom, ko zna hoćemo li noćas uopšte spavati?  – Bilo ovako ili onako, ja ću ti je reći sada, Teobalde. Ja više nemam novaca.  – Oho!... Pa to je zaista velika novost.

lopov, video, kao štokakvoga znate, Pariz Parizjošje nije danas prvia lopovski grad u svetu. Eto, odmah ću vam dati prvi savet...  – Teobalde, vidi da li su ti uši  pričvršćene za glavu?  – Čvrste su, gospodaru.  – A ako ih odrežem zbog tog sa veta?

 

 – Uši ni u kom slučaju, već  ako hoćete, onda mi odrežite jezik da vam ne bih mogao davati savete. Ali, tada i sebi odrežite uši da ih ne biste mogli č

Uzmite moj mač, jer je ludost ići bez omžja u lavlju jazbinu. j azbinu.  – Neću, odgovori Arman. – Ja sam rekao da ću ići bez oružja, i održaću č

đ

uti. –  – Ti postaješ filozof, filozof, Berga Bergamo. mo.  – Ne, evo plana koji treba da nas osigura za prvu nedelju...  – Vreme je, prekide ga Arman ustajući, a Teobald uzdahnu duboko,  jer mu se nije dala prilika da mu saopšti svoj genijalni plan. Arman pođe niz Senu prema  Nejskoj kuli, a Teobald krenu ćutke za njim, razmišljajući zašto njegov gospodar nije hteo da ga sasluša, pa da onda bar nedelju dana ne brinu o tome šta će jesti i piti. Kad su stigli blizu  Nejske kule, Arman zastađe i okrenu se.  – Ti znaš šta treba da radiš, reče on.  – Znam. Znam.  – Onda na svoje mesto... Čun je tu negde pazi dobro šta radiš, jer i od tebe

moju . seDovi enja, Teobalde... Možda ćreemo još videti. Da Teobald nije bio disciplinovan i da za ovo nekoliko dana nije dobro upoznao svog gospodara, on bi jurnuo za njim i ne bi ga pustio da sam uđe u  Nejsku kulu. Tužnim pogledom je  pratio Armana, Armana, a onda je škripnuo zubima i stavio ruku na balčak svoga mača.  – Ako mu se nešto desi, neću se smiriti dok ne presečem grkljan svima koji se zateknu u kuli. Međutim, Arman je produžio put laganim hodom, skrivajući se u senci drvoreda. Bio je potpuno pribran, jer mu je bilo jasno da nijednog momenta ne sme izgubiti prisebnost. Morao je ostati hladnokrvan ako je hteo posti ći cilj. On je dobro znao koje Margarita, a znao je i šta je ona u stanju da u čini.

može zavisiti.  – mnogo U mene ne morate sumnjati. Dobro sam ispavan, a kada sam budan, onda mogu da budem revnostan kao niko.  – Odoh ja, Teobalde, a ti pazi i čekaj...  – Sretan put, gospodaru gospodaru.. Pazite se... Ipak, zašto ne uzmete ma č...

Ali, nije se časka dvoumio daOn li da se upusti sa ni njom u borbu ili ne. je morao prisiliti da mu kaže kuda je sklonila Žanu. Žanet, šapnu on. – Neću se smiriti dok te ponovo ne pronađem i dok ne  budeš slobodna. slobodna. Arman nije ni opazio da je ve ć  stigao do podnožja Nejske kule. Iznenada oseti nečije prisustvo i trže

 

se, pa mu pogled pade na jednu žensku  priliku u kukuljici kukuljici i m mrkom rkom og ogrta rtaču. On prepoznade Sizan koja se  pojavila kao kao da je iz zzemlje emlje iznikla.

unapred bio spreman na sve, pošto je znao šta ga čeka.  – Rekao si mi da nisi zapamtio ni oca ni majku, zapita ona s puno tuge u

 – Došao Mirabel. Bobojala sam sesi,da ćArmane eš zakasniti, ili da uopšte nećeš doći. Rajske dveri otvoriće se pred tobom. – Kako ne bih došao, reče Arman veselo, – kada me raspinju trista tri muke da se što pre  bacim pred noge svojoj nepoznatoj nepoznatoj obožavatelj ki. Vodi me... Da vidim kako izgleda u raju u kome me očekuje ta divna i toliko moćna žena. Hajde, šta čekaš? Sizan je, međutim, stajala nepomično, a Arman primeti da ona okleva i da se dvoum dvoumi.i. Učini mu se čak i da drhti. Jedino su joj oči sevale u mraku, a od tih svetlih tačaka Armana  podiđe laka drhtavica.  – Hajdemo, šta čekaš?  – Zar nisi poneo ni nož ni mač, zapita ona praveći se kao da je prečula  pitanje.

glasu.  – Rekao sam i nisam slagao. Ni oca ni majku nisam zapamtio, a da li su živi, to i ne znam. Verovatno to nikada neću ni saznati. Sad znaš i to... Dostaje bilo praznih razgovora, vodi me, dobra ženo, osećam da postajem nervozan i nestrpljiv.  – I on se zvao Arman, šapnu šapnu Sizan kršeći ruke, a Arman primeti kako se muči da mu u pomr čini nazre lice.  – Odakle si rekao da si?... Molim te reci mi to još jedanput i ne zameri mojoj radoznalosti... Čovek počinje  ponekad da se interesuje za nekog nekoga, a, ni sam ne znajući zašto.  – Da te zadovo zadovoljim, ljim, reći ću ti sve  još jedanput. Zovem se Arman Mirabel, od nepoznatih sam roditelja iz iz Betine u Artou. Eto, tako je zapisano u  protokolu tamo gde sam rođen... Nego,

 – Koješta. da ses naoruža i onda Zar kadačovek ide namora sastanak nekom lepoticom? Zašto da vučem oružje, kada mi ono neće trebati... Ha, ha, ha. Vodi me. On, zaćuta nekoliko trenutaka, a Arman se trže čuvši da je duboko uzdahnula. Učini mu se čak da joj zubi cvokoću. Ali, on svemu tome nije  pridavao nikakav značaj, jer je već 

zaista, dostaje ispitivanja. Napred. Ona pođebilo lagano, a Arman za njom. Ne progovoriše više ni reči dok ne stigoše pred sama vrata Nejske kule. Ona ne samo što nisu bila zaključana, nego nisu bila ni zatvorena. Kroz otškrinuta vrata  prodirala je slaba slaba svetlost.

 

Arman priđe vratima, a Sizan se strese i zastade, pa se onda okrete svome pratiocu, tresući se od straha.  – Nemojte Nemojte ulaziti, Armane

opet sve spremno. Mogu da izvedem moju osvetu. Ona zaćuta i stade osluškivati, kao da se nadala da će se iz kule čuti neki

Mirabel. Nejske dolazite uKlonite njenu se blizinu ni kule danjui ne ni noću. Ako vam je život mio, onda me  poslušajte i bežite. Bežite, dete moje... Ovo mesto je prokleto!. prokleto!..... Tako vam svega, ne ulazite... Beži... Ne ulazi... Arman je gotovo nije ni slušao, mada su ga od njenih reči podilazili žmarci, jer za njega nije postojala tajna  Nejske kule. On otvori vrata i ude u kulu. Sizan se uhvati rukama za zid, a Onda je snaga sasvim izdade pa se sruši na kolena i gorko zaplaka, a njeno jecanje nadjača čak i šum rečnih talasa.  – Užasno, reče ona. – Zar uvek mora nešto da se ispreči između mene i moje osvete?... Zar na meni leži  prokletstvo?? One večeri sve je bilo  prokletstvo

glasovi. Svojim rukama  pritiskivala j e srce,smežuranim je koje je lupalo tako  jako kao da će iskočiti iz grudi.  – Međutim, nastavi ona ustajući, – večeras je opet momenat. Treba da odem u Luvr i da uzmem kralja za ruku pa da ga dovedem ovamo. Ne... To nikako!... Večeras nikako. Ne mogu da shvatim šta me to ve čeras zadržava da ne izvršim svoju zamisao zbog koje jedino i živim. Zašto mi ovaj dečak nikako ne izlazi iz glave? On me silno uzbuđuje i ja stalno mislim o njemu. Možda zato što nema ni oca ni majku, ili što se zove Arman. Možda je to ipak samo sažaljenje... Neka je  prokleto to sažaljenje!... sažaljenje!... Da li se ono  javlja tek onako?... A koje prema meni i mom detetu imao sažaljenja? Mene i mog Armana nije niko sažaljevao. Lagano i posr ćući ona pođe prema

gotovo gotovo. Oboje su mi bili rukama, a jai sam se. baš spremala da uodem kralju da mu sve kažem. Tada bi Margarita Burgonjska i Šarl od Pariza bili poslati na gubilište... Oni su to potpuno i zaslužili, jer su oni ubice moga deteta, mog malog Armana. No, u momentu kada sam pošla kralju da ga obavestim, Margarita se vratila iz Nejske kule i ceo moj plan je pao u vodu. Večeras je

Seni. S vremena na vremepoglede se osvrtalanai upućivala usplahirene visoki toranj. Arman je bio utr čao u kulu, da ne  bi više morao slušati naklapan naklapanja ja žene koja ga je dovela na ovaj opasni sastanak. Čim je ušao, video je čoveka u crnom plaštu koji mu se duboko  poklonio i mada Arman nije mogao da

 

vidi njegovo lice, znao je da je to Sparapučilo. Ćutke je Sparapučilo zatvorio vrata, a onda mu rukom dao znak da

Margarita ustuknu zaprepašćeno, ali Armana to ni malo ne zbuni, i on nastavi:  – Srećan sam što mi se ovaj put

đ

 po njism.mukom Armanov Armanovo o srce jjee lupalo, i one zasenjim. naprezao da ne  progovori  progov ori ni reči. Popeli su se zavojitim stepenicama na prvi sprat i Arman je bio uveden u raskošno nameštenu sobu, osvetljenu s nekoliko  buktinja. To je bila ona mala prostorija u kojoj je Gij od Vivrea prepoznao Margaritu Burgonjsku. Arman se bio sasvim smirio.  Njegov pogled nemirno je preletao s  predmeta na predmet. U sebi je osećao silnu moć i bio spreman da se uhvati u koštac sa stotinu neprijatelja, a ne samo s Margaritom Burgonjskom.  Najzad Arman vide kako se otvoriše jedna vrata i na njima se  pojavi žena uvijena u ogrtač  od hermelina. Preko lica je imala masku, koja mu nimalo nije smetala da je  prepozna. Bila je to Margarita

ukazala prilika da koliko sam zadovoljan što vam mi sekažem pre neki dan na Monkopanu desio onaj slučaj. Srećan sam što sam spasio vaš toliko dragoceni život.  – Vi...  – Uveren sam – nastavi on – da ste me noćas pozvali ovamo da mi se zahvalite. No, to nije bilo potrebno. Moja dužnost je bila da se žrtvujem za vas... To je, naprotiv, bila suviše mala žrtva.  – Vi znate ko sam?... Poznali ste me, reče ona osmehnuvši se, – u pravu ste kada ste rekli da nemam potrebe da vam se zahvaljujem. Nego, otkuda ste znali da ćete ovde naći Margaritu Burgonjsku.  – Rekao mi je čovek koga dobro znate.  – Koji? Kako se on zove, zapita

Burgonjska.  – Dobro mi došli, gospodine gospodine Mirabel. Ja sam vas, čini mi se, još  jedanput ovamo pozivala, ali sam uzalud čekala i čeznula za vama.  – Veličanstvo... reče on s nepokolebljivom mirnoćom, klanjajući se duboko.

Margarita nervozno.  – Teobald Bergamo, gospo Bergamo, gospođo.  – Teobald Bergamo!... Bergamo!... To ime mi  je poznato odnekuđa, samo ne mogu da se setim otkuda. Ko je taj čovek?... Odakle je... Šta radi?...  – On je moj moj sluga.  – Ah... takoooo... takoooo... Margarita Burgonjska se začas smiri, mada su joj pitanja navirala kao

 

nabujao potok. Zelela je da se raspita ko je taj Teobald Bergamo, odakle je, otkuda zna da se ona nalazi u Nejskoj kuli. No, ona pređe preko svega.

 – Kada sam vas videla na Monkopanu, nisam mogla više izdržati. Morala sam vas pozvati. Ja te volim i nudim ti mnogo. Pre svega,

ć

Zaboravi divno na isve, gledaju Armanovo odvažno lice. i u Arman je klečao pred Margaritom. On je bio ljubav. Jeste, ljubav, ljubav  je on bio, tako da Margarita zaboravi i na osvetu, i na mržnju, i na smrt. Za to  je sutra bilo vremen vremena, a, a ova noć  je morala biti posvećena ljubavi.  – Sedite, Armane, reče ona spuštajući se na jedan otoman. – Sedite ovde pored mene... Zašto klečite?  – Gospođo, vi ne shvatate...  – Nemojte Nemojte biti detinjasti. Vi vrlo dobro znate da ovde među nama nema razlike. Osim toga, moja glasnica vam  je sigurno rekla da žena koja vas zove  – voli. Da, ja volim Armane... Vas volim, i to ne od skora. Davno sam vas zapazila. Pre nekoliko meseci... Jeste,  pre nekoliko meseci, ali sam se opirala i branila sama od sebe, i uspevala sam

ljubav, samu. Zatim... Armane,odnosno svet će sesebe začuditi i uzdrhtati. Ja ti nudim slavu i moć. Treba da kažeš samo jednu reč, i ti ćeš doći na mesto Anrija od Avinjona. On će otići u nepovrat. Margarita ustade i uhvati ga za obe ruke, pa mu se unese u lice gledajući ga pogledom punim ljubavi, iskrenosti i prekljinjan prekljinjanja. ja.  – Moj muž je dete... Mlad je i neiskusan, a u Luvru je potreban čovek koji će znati vladati i zapovedati, pa i krunu metnuti na svoju glavu, Armane Mirabel. Ja sam dobro razmislila šta govorim, i ovo nisu prazne reči. Razmisli i ti dobro, jer moj izbor nije uzalud pao na tebe. Nudim ti ljubav, slavu, čast. moć, basnoslovno  bogatstvo, najveće počasti ovog sveta... Ti znaš šta tražim za sve to...

u tome sve Od do tada onogja više događnisam aja nau Monkopanu. stanju da se oduprem... ljubav me je nadvladala.  – Gospođo, promuca Arman, stresavši se, jer on ipak nije očekivao da će doći do ovakvog izliva ljubavi, da će Margarita biti samo zaljubljena žena. – Gospođo...

Samo malo ljubavi... ljubavi, Armane Mirabel.  – Gospođo, – reče Arman – ja sam došao da vas molim i da vam puzim  pred nogam nogama, a, kako bi se sažalili na mene, da mi...  – Ti me nisi potpuno razumeo, razumeo, Armane... Neko Neko ti je j e rekao ko sam ja, a  ja bih ti to i sama s ama rekla... Rekla bih ti i zbacila masku, jer sada ti govorim kao

 

žena, nesretno zaljubljena žena, koja  pristaje da postane postane rob.  – Veličanstvo...  – Ja očekujem tvoj odgovor,

 – Ti kažeš da nisi, a ja kažem da  jesi.  – Velim vam da vi to nećete učiniti... Oprostite mi. Evo, ja sada

 prošaputa ona strasno.  – S moje strane bilo bi pravo  bezumlje da odgovorim odgovorim na vaše  pitanje. JA sam došao ovamo znajući koga ću naći, spreman da vas, molim za milost. Hoću da vas preklinjem da se sažalite na mene, da mi pomognete, da me usrećite. Jedna jedina reč s vaših usana u stanju je da me usreći i da mi  povrati ono što mi je oduzeto. Ja sam skroman, malo tražim, zapravo molim za milost.  – Reci!... Izgov Izgovori ori već  jednom tu reč... Je li to uslov, pitanje?... Reci, šta  bilo da bilo... bilo... Ja slušam slušam..  – Gde je Žana Fuše, reče Arman ledenim glasom. Margarita posrnu, ali se brzo  pribra i uspravi, a crte lica joj  postadoše okrutne. Ona je sada bila tigrica, strasna i uvređena.

ustajem. Dok ste kle vi čmene  preklinjali, ja sam ao predmolili vama,i sada kada vi počinjete da pretite, ja ustajem. Ići ću još i dalje, gospodo, na  pretnje ću odgovoriti pretnjom. Moram vam reći da volim tu devojku. Volim je više nego išta na svetu... Zaklinjem vam se gospodo, da ćete biti mrtvi pre nego što je se budete dotakli. Arman je bio strašan. Ispravio se u svoj svojoj veličini, promatrajući Margaritu hladnim i pretećim  pogledom.. Ona je drhtala i rukom  pogledom  pokušavala da nađe zvono kojim bi dozvala Sparapučila i njegove ubice. Taj pokret nije Armanu izmakao iz vida. No, ona se povrati, pa se čak činilo da je ljubav savladala gnev i mržnju.  – Armane!... Armane!... Nemoj me nagoniti da učinim nešto što se posle neće moći

 – Mirabel, ovim rečima si izrekao  presudu... Zanesena i usplahirena šlepom ljubomorom ona umalo ne dodade: "mojoj k ćeri", ali se brzo pribra i završi. ... – smrtnu presudu ovoj devojci. Sam si joj izrekao presudu.  – Ne, odgovori odgovori on oš oštro. tro.

 popraviti... Znaš li Možeš šta ja liushvatiti ovom trenutku podnosim. šta trpim dok ovako razgovaram s tobom.  – Ako sada ne razumem razumem,, nastavi on, možda ću kasnije. Treba da izađem živ iz ove jazbine. Ko zna neće li me ušiti u vreću i baciti u Senu, kao što se to ovde obično čini.

 

Da je grom udario u Nejsku kulu Margarita se ne bi toliko iznenadila i zaprepastila. Lice joj se izobliči od' srdžbe, celo joj telo zadrhti, jer je

vam kažem meni i nije stalo do toga mišljenja. No ja vam se kunem Zaninim životom – a to je za mene najdragocenije na svetu – da ako za ć

shvatila da onzver znaciknu tajnu.i Nejske kule. Kao ranjena skoči prema zvonu, pa dohvati za bat, kojim je trebalo da samo udari u zvono pa da dojuri četa ubica. Ona je već  bila odlučila da ovaj čovek mora umreti. Morala je da ga pošalje u smrt bez obzira što ga je toliko volela.  No ni Arman nije bio naivan. Kada je dolazio u Nejsku kulu on je  bio spreman na sve. Znao je koga će tamo naći i predviđao je šta mu se može dogoditi, pa je zato bio pripravan na svaku eventualnost. U jednom skoku našao se kraj Margarite i uhvatio je za ruku baš u momentu kada je izmahnula da udari u gong, čiji je zvik značio poziv Sparapučilu i njegovim pomagačima.  – Gospođo, reče on mirno, – vi možda nećete verovati da će vaš muž

 jedan ne saznam ho u, akoći neu izađemsatodavde, vašštamuž će i do  Nejsku kulu. kulu.  – Ha-ha-ha!... Ha-ha-ha!... Misliš me uplašiti. Trebalo je izabrati drugi način, a ne ovaj. Pa zar ti ne znaš da ja za četvrt sata mogu biti u Luvru! O, ti!... Bedniče, umrećeš sada... Upomoć!... Upomoć!... Ona odjedanput promeni glas i stade vikati kao da je živu deru. To malo zbuni Armana, no ne za dugo. Jedna vrata se širom otvoriše i u sobu nagrnu dvanaestak ljudi,  predvođenih Sparapučilom. Svi su bili  pod crnim maskam maskama, a, uvijeni u mrke ogrtače, s mačevima u rukama.  – Margarito, Margarito, viknu Arman otskočivši od nje, – moja smrt ti neće ništa koristiti. Ti ne možeš izaći iz ove kule, jer su vrata spolja zaključana.

kroz To jestojim isto tolikojedan istina sat kao biti i to ovde. da ja sada  pred vama. vama. Margarita klonu, a drhtavica se  pojača.  No No to je trajalo samo ne nekoliko koliko sekundi, jer ona bejaše uvek spremna na sve.  – Lažeš... Bedni Bedniče, lažeš!  – Vaša je stvar, gospođo, kakvo ćete mišljenje imati o meni, a pravo da

niko urekao, ovoj buci uo šta Možda je Arman ali nije je ččula Margarita, a to je bilo najvažnije. Kao krvožedne zveri žbiri jurnuše na Armana, željni da ga što pre  probodu i zauvek ućutkaju. Možda bi tako i bilo da on nije bio čovek čeličnih živaca i prisebnosti. Videći da mu preti opasnost on skoči u stranu. Baš u tom trenutku

 

Sparapučilo polete na njega. Za tren oka jedna stolica se nađe u Armanovim rukama. Ona opisa krug kroz vazduh i  pogodi Sparapučila u noge. On posrnu č

Govoreći ovo Arman je skakao, odbijao udarce i zadavao. Oborio je još dva protivnika, iako je ova borba  počela pre nekoliko sekundi. ć

iArmana. ispusti ma . Ostali žbiri poleteše na Za Mirabela je ovo bilo dovoljno. Hitro se saže i dočepa Sparapučilovo oružje. Sada je već bilo lako. Imao je mač, a on je znao da se  bori za svoj svoj život. Čim su shvatili da žrtva pokušava da se brani napadači navališe svom silinom. Činilo se da će ga smlaviti.  – Ubijte ga – vikao je Sparapu Sparapučilo.  Napadači zastadoše iznenađeni,  jer je Arman bio zauzeo borben borbenii stav. On je imao toliko smelosti da im se usprotivi, a to ih još više ogor či.  – Smrt! Međutim Arman je odbio prvi nalet neprijatelja, a njegov mač  čak obori jednog protivnika.  Najneoprezniji  Najneoprezn iji se toliko bio osm osmelio elio da mu priđe na dohvat mača, tako da

 – Sotone, sada eteMirabela. videti pošto je komadi ć kože Armana  – Umri – zaurla zaurla Sparapučilo.  – Natrag... Natrag, životinje – vrisnu Margarita. – Gubite se odavde,  bednici... Nosite i ove ranjenike!... ranjenike!... Marš!... Prvi izlete Sparapučilo, a za njime i ostali, noseći ranjenike. U sobi ostadoše Arman i Margarita. Ona je bila zbunjena i zadivljena ovolikim junaštvom, a Arman hladan kao stena. Gledao je mirno i pomalo ironično, a na njemu se nije  primećivao ni trag uzbuđenja. Činilo se da je potpuno zaboravio da se maločas  borio na život i smrt s dvanaest  profesionalnih ubojica. Margarita i Arman su se gledali nekoliko minuta i ni jedno ni drugo ne  progovori  progovo ri niti reči. Možda bi ćutali i

Armanu onesposobi!nije bilo teško da ga  – Za nekoliko minuta ja ću biti mrtav, Margarito, – reče Arman  parirajući udarce. Verovatno će me ovi ljudi ubiti, ali treba da znaš, da će onda  biti kasno da se spaseš, jer se vrata neće otvoriti i tvoj muž će doći. Jedanaest ih je... Sada deset... Evo i tebi, pa neka vas bude devet.

mnogo da senjima vrata iznenada ne otvorišeduže, i na ne pojavi Sparapučilo.  – Gospodarice, Gospodarice, ovaj bandit je govorio istinu. Vrata Nejske kule zatvorena su spolja i niko nije u stanju da ih otvori... Mi smo zarobljenici. Margarita ga je tupo gledala i izgledalo je da ne razume ni reči od onog što je govorio. Činilo joj se da

 

Sparapučilo govori nekim jezikom, koji nikada pre nije čula.  – Napolje!... Napolje!... Napolje, psino!... Kako smeš da govoriš kad te niko ne

ukloniti... Mnogo je lakše izaći na vrata, ako ih ja budem hteo otvoriti. Dakle, hoćete li na kulu sa mnom?  – Hajdemo – reče ona neodlučno. đ

 pita!... Vuci se napolje. čilo Sparapu savi grbaču kao pseto kad ga gospodar udari nogom, ali mu ipak na usnama zaigra ironičan osmeh. On se udalji i pritvori vrata za sobom, a Arman i Margarita ostadoše sami.  – Sada ste me pobedili – reče Margarita – ali znajte da će moja osveta biti strahovita. Vi znate ko sam  ja, šta mogu mogu i...  – Sve mi je poznato – odgov odgovori ori Arman, bacajući krvavi mač. – Ja nisam dete, gospođo. Znam da me možete smrviti i pretvoriti u prah i  pepeo...  – Tako je.  – Videli ste da sam već  unapred  bio spreman na sve. Nego, postoji nešto što vi zaboravljate, nešto što je trenutno najvažnije.  – Šta je to?

Margarita e uzOnstepenice, Arman krenu zaponjom. se za čudioa tišini koja je vladala u kuli. Čovek bi se zakleo da u njoj nema ni žive duše, iako je do maločas odjekivao zveket mačeva i čula se paklena dreka ubojica.  Najzad stigoše na vrh kule. Margarita baci pogled na Luvr, koji je  počivao u mraku. Samo je nekoliko  prozora bilo osvetljeno. Baš ti prozori  bili su za nju najvažniji i najstrašniji,  jer su to bili prozori prozori na odajama odajama njenog muža. Znači da Arman nije lagao kada  je rekao da njen muž lako može doći ovamo. Kada se Arman nagnuo preko ograde kule i zagledao u pomr činu Margarita učini pokret kao da će ga gurnuti i strmoglaviti. No, ona nije bila toliko naivna. Znala je da ne može

 – Zaboravili Zaborav ili činjenicu, a to

iza ći iz kule, a to je za nju bilo najvažnije.  – Teobald Bergamo – ponovi Arman.  – Evo me, gospodaru – začu se odgovor s reke.  – Jesu li vrata na kuli čvrsto zaključana?  – Jesu, gospodaru. gospodaru.

samo ja jednu jesteda sam sada gospodar situacije, ako ne duže, a ono  bar za pola sata. Ako nemate ništa  protiv, izvolite poći sa mnom na vrh kule. Tamo ćete saznati veoma interesantne stvari... Aha..., pa vi gledate u prozore... to vam neće mnogo koristiti. Vidite li kakve su to šipke? Ni za dva sata ih ne možete

 

 – Znaš li šta treba da činiš, Teobalde?  – Da čekam.  – Dokle?

 – Izvukao Izvukao je leševe dvojice ljudi. Mladi,lepi, snažni, duhoviti, a pre svega pravi prijatelji. Možda ste ih i vi  poznavali, gospođo. Gij i Pol Vivrea

č

 – A Jošposle? jedno etvrt sata.  – Ako me vi ne zovnete, onda moram da otr čim u Luvr i da izvestim...  – Dosta – jeknu jeknu Margarita.  – Prestani, Teobalde – naredi Arman i ovaj umuknu.  – Teobalde Bergamo – ponovi Margarita potmulo. – Ovo ime za mene nije novo. Ja sam ga negde morala čuti, ali se ne mogu setiti gde... Koje taj Teobald Bergamo?  – Vrlo obična ličnost – poče Arman. – On je ribar na Seni, te dan i noć  provodi u čamcu. Stalno krstari Senom i čeprka po vodi... Ponekad nalazi novac, ponekad ulovi koju ribu, a nekad mu se u mrežu uhvati i po neka lešina. Zar to nije vrlo interesantno, gospođo?

 bili su moji najbolji moji drugovi. ovi. i duboko Margarita se drug zanese uzdahnu, a da se nije uhvatila za ogradu kule sigurno bi pala.  – Vama kao da nije dobro, gospođo – ironično nastavi Arman. Sigurno se bojite mrtvaca, kada vam ne gode priče o leševima... Mogu  prestati, ali vi ste želeli da vam objasnim ko je taj gospodin Bergamo. Ja mogu i prestati, ako vi to t o želite...  – Ne... Nastavite. Nastavite.  – Pre neko nekoliko liko dana Bergamo Bergamo je, kao što rekoh, umesto ribe ulovio vreću u kojoj su bila dva moja jadna  prijatelja. Treba da znate da je Bergamo pametan čovek – po vreći meni je vrlo lako dokazati ko je ubojica mojih drugova. Gospođo, vi cvokoćete zubima, čudi me da vam je sada hladno, kada je noć  ovako topla.

 – Lešina sa jestrahom Margarita, a da– joj Arman ponovi mogao videti lice, primetio bi da je iz njega iščezla i poslednja kap krvi.  – Recite leševi, gospođo. Eto, pre nekoliko dana je tako čeprkao i bacao mreže blizu Nejske kule... i... šta mislite, šta je ulovio?  – Šta – prestrav prestravljeno ljeno zapita Margarita.

Dakle, je li to sve što ste hteli da znate o Teobaldu Bergamu.  – Jeste – procedi procedi ona užas užasnuto. nuto.  – Zaboravih Zaboravih još jedno da vam kažem, verovatno vas i to može interesovati, mada je to već  daleka istorija Teobalda Bergama. Pre sedamnaest godina on je živeo u Burgonji, u gradu Dižonu.

 

Margarita posrnu i poče da se guši, osećajući kako joj ponestaje daha.  – I tada je bio sluga kod moćnog

više... Strašan je to udarac bio za nju,  jer je ona verovala da na svetu postoji samo jedan svedok strašne tajne iz Dižona, no taj svedok je bio č

gospodina Šarla...od Pariza.  – Hajdemo... Hajdemo Hladno mije –  promuca Margarita. Margarita.  – Koješta, gospođo. Sada ja neću da siđem. Treba da kažem nešto Bergamu, a nešto i vama.  – Znam šta želite, vi hoćete da znate gde je ona devojka koja je izvedena iz Templa i koja se zove Žana.  – Jeste, to želim da saznam, samo treba da imate na umu šta će se desiti ako mi date lažno obaveštenje. s  – Šta će onda biti – zapita ona  prkosno.  – Ništa naročito, gospođo – nastavi on ledenim glasom. – Ja ću naći puta i načina da se Bergamo dopremi do vašeg muža. Ispričaće mu dosta interesantnih detalja. Spomenuće mu smrt Zakline od Belšatoa, koju ste

 bezopasan, je i sam sau esnik. To je bio jergrof Šari...bioOtkuda je Armanu sve ovo bilo poznato?  – Hm... Uvredili ste me kad ste  posumnjali da ću vam dati lažnu adresu. To meni ne pristoji. Vi znate četvrtastu kulu?... Znate... Idite tamo, to je kraj kuće na stubovima, na njen zid se naslanja kuća u kojoj je ona koju tražite.  – Između četvrtaste kule i kuće na stubovima postoji samo jedna kuća – reče Arman.  – Jeste, Žana Žana Fuše je tam tamo. o.  – Teobalde – viknu Arman – ja silazim.  – Dobro, gospodine. gospodine. Arman se okrete prema Margariti i lako se pokloni. On joj htede još nešto reći, ali ustuknu videći je obasjanu slabom mesečinom. Stajala je

vi ubili svojom rukom. Neće zaboraviti i malog Armana, sina grofice Zakline, koji je udavljen u reci po vašoj zapovedi. Verovatno će ovo vašem mužu biti zanimljivo... Margarita je padala u sve veće očajanje, ne toliko od straha, koliko zbog toga što je shvatila da Arman zna sve. On ne samo što je znao tajnu  Nejske kule, nego je znao mnog mnogoo

nepomi nema ena,onasliduh čna sablasti.čno, Učini mu ise uko da čje  prokletstva Nejske kule. Stajala je tako trenutak dva, a onda je snaga izdade pa se sruši na kameni pod. Međutim, Arman je počeo silaziti niz stepenice. Išao je lagano i oprezno, zastajući na svakom stepeniku. Osećao  je kako mu po čelu izbijaju kapljice hladnog znoja. Da li je to bio strah to

 

nije znao, jer strah do tada nikada nije osetio.  Na svakom spratu očekivao je napad Sparapučilovih ljudi, no na ć

sastanak s nekom damom, onda ćemo se lepo načekati.  – On je lisica, odgovo odgovori ri Etjen, – takav sigurno neće ući u Nejsku kulu...

đ

najve e iznena oniišse ne bez pojaviše. čezli Izgledalo je kaoenje da su traga i glasa.  – Najzad se nađe u prizemlju kule,  pa onda priđe vratima i udari pesnicom u njih, a iza vrata se začu Teobaldov smeh.  – U redu je – javi se Teobald. Arman povuče rezu kojom su vrata bila zatvorena iznutra, pa ih širom otvori i izađe.  – Ovde je – viknu Teobald glasno, a na taj uzvik četiri maskirana čoveka iskrsnuše iz mraka.  – Hajdemo – reče Arman. – Gde  je čamac?... Sada nemamo vremena za razgovor, jer je svaki minut dragocen.  – Čamac je spreman – reče jedan od ^maskiranih. – Predvideli smo sve tako da nam se ništa ne može desiti.  – Onda krenim krenimo, o, reče Arman. –

 – Teobalde!... Teobalde! ... Teobalde!... Teobalde!.. Arman viknu dva-tri puta, jer nije .hteo da ostavi svog vernog štićenika. On mu je sada bio neophodan i ostati bez njega, značilo je izgubiti i zgubiti vernog prijatelja.  – Evo ga, reče Pol od Vivrea.  – Tu sam, reče uzbuđeno Teobald tr čeći kao bez duše, a kad stiže na obalu on prvi uskoči u čamac. Skljoka se na sedište i stade brisati znoj sa čela, teško dišući.  – Teobaldu je zlo, reče Rano odgurnuvši čamac, koji stade kliziti po mirnoj površini reke.  – Uh, othuknu othuknu Teobald. Teobald.  – Ama, šta mu je? Zaista mu je zlo!  – Ima i zašto, Etjene... Velim vam da ima i zašto.  – Nije se napio čim cvokoće zubima... Da nisi slučajno dobio koji

Gde –jeSad Teobald? je bio tu... Oni se krupnim koracima uputiše reci, gde ih je čekao čamac, zabrinuti što nema Teobalda. On je bio iščezao u onom momentu kada su počeli da se udaljavaju od kule.  – Dođavola, reče Rano Saperon, ako i ovaj Bergamo bude išao na

 poljubac, si još se toliko uplašio?  boj se, od pa toga niko nije umro, Ne pa verovatno, nećeš ni ti.  – Strašno... Strašno, ponav ponavljao ljao je Teobald, ne osvr ćući se na to što su se njegovi drugovi šalili na njegov račun.  – Da me jjee i sama veštica poljubila ne  bih se toliko uplašio. Drugov Drugovi,i, ako niko od vas nikad nije video sablast onda ne zna šta je strah.

 

 – Sablast?  – Jeste!  – I ti si je video? video?  – Na žalost, ja j a sam bio pred njom.

 – Hajde, sad govori... Još malo pa ćemo stići na drugu obalu, a tada nećemo imati vremena da te slušamo.  – Počeću ispočetka... Dakle...

Strašno je bilo videtivamstvorenje drugog sveta, u vera vas. Evo,s kosa mi je još nakostrešena, iako nisam od onih koji često boluju od straha. Posle ovih reči nastupi ozbiljna tišina, a Etjen i Rano se prekrstiše. Ovi neustrašivi ljudi stresoše se, osetivši po  boji Teobaldov Teobaldovaa glasa da je zaista morao videti nešto strašno.  – Govori, Govori, šta se desilo, Teobalde,  poče Arman.  – Čekajte da se malo priberem, gospodine. Dobri i plemeniti prijatelji Rano i Etjen, vi sigurno imate uza se neku bocu, jer kao praktični ljudi ne  polazite nikuda bez vina. Pogledajte, možda je ostalo nekoliko kapi, da  povratim dušu... Suviše sam uzbuđen da bih mogao ispričati to što sam doživeo.

 – Kada Hajde,sam ne zanovetaj... zanovetaj... otvorio vrata Nejske kule, poče Teobald, – moj gospodar izađe posr ćući. Ja ga prihvatili i dozvah vas. U tom trenutku me đavo natera pa se osvrtoh. Ugledah u mraku nekakvu ženu koja se približavala vratima Nejske kule. Ja joj htedoh videti lice, jer sam po prirodi vrlo radoznao čovek... Potr čah prema njoj i zastadoh videći da je uvijena u mrki ogrtač  i da ima kapuljaču na glavi.  Nisam joj mogao mogao videti lice i pored najbolje volje.  – I pustio si je da uđe u kulu?  – Nisam je ja pustio, nego je ona ušla sama. Mene nije ni pogledala, kao da sam zrno graha. To me naljuti i ja odlučih da po svaku cenu vidim kako izgleda.  Kao što znate, nisam nimalo  plašljiv. U tri skoka se stvorih kraj

 – Teobalde.  – Pij Br...vodu, Do malo čas mi je kosa bila naježena, a sad mi se ježi svaka dla čica na telu. Piti vodu strasnije je nego videti sablast...  – Evo ti vina, vina, prijatel prijatelju. ju. Teobald istrže bocu koju mu pruži Etjen i nateže je, pa kada ispi polovinu on je spusti kraj sebe.

vrata,jeusko u kulu i stigoh je baš kada stalačih nogom na prvu stepenicu.  – "Stani" viknuh. – "Moram ti videti lice".  – "Hoćeš da vidiš ko sam" – re če ona okrenuvši se, a glas joj je bio  potmuo i strašan, tako da sam ustuknuo. Ona priđe svetiljci koja je tinjala na zidu i stade sasvim pod nju,

 

tako da sam lepo mogao videti masku na njenom licu, ali...  – Ko je bila ta žena, zapita zapita Etjen.  – Čekaj druže. Još nismo stigli na

da li je video Margaritu Burgonjsku. Da Gij nije bio toliko nestrpljiv, možda  bi se čak i Arman setio da je Teobaldova avet bila žena koju je

drugu obalu, da dovršim ču pre  pri negó aštojasetreba iskrcamo. Dakle, kao što rekoh, ona priđe svetiljci i okrenu se prema meni. Tada videh samo oči koje su svetlile užasnim sjajem. "Evo, prokleta slugo prokletog gospodara. Mori te radoznalost da znaš ko sam ja. Zadovoljiću tvoju radoznalost, Teobalde Bergamo". – Drugovi, verujte mi da se nikada nisam uplašio kao tog momenta kada je ona skinula obrazinu s lica. Mora biti da sam izgledao strašno glupo, gledajući  je pun užasa. užasa. Video sam ženu koju sam  poznavao...  poznav ao... Video sam pokojnicu koja  je umrla pre punih sedamnaest godina. Bila je to žena iz Dižona... – Majka malog Armana... Grofica Žaklina od Belšatoa. Uveravam vas da umalo nisam pao... Strah me je zahvatio i ja sam poleteo iz kule, ostavljajući avet

Margarita nazivala Sizan. Dok su pričali, čamac je sekao  površinu reke, a kada je udario kljunom o drugu obalu svi poskakaše.  – Za mnom, mnom, reče Arman oštro.  – Brže, dok ne bude kasno! kasno! Arman nije mislio ni o čemu drugome do o Žani, o času kad će je videti i osloboditi iz kuće u koju je bila zatvorila Margarita Burgonjska. On nije ni čuo celu Teobaldovu priču, već  samo pojedine odlomke kojima nije  pridavao neki neki naročiti značaj. Skoro tr čećim korakom mala družina se uputi Grevskom trgu, gde se nalazila kuća u kojoj je bila zatvorena Žana. Oni ugledaše kuću na stubovima, o kojoj je Margarita govorila. Primetiše i staru oronulu kulu, koja je bila polusrušena i napuštena. Niko nije znao zašto je

da ide svojimTeobald, putem. reče Etjen, – to  – Jadni zaista nije bilo prijatno.  – Žaklina, grofica od Belšatoa,  ponovi tiho tiho Arman.  – Ili njen duh. duh. Možda bi Teobaldova pripovest  pobudila još veći interes da Gij od Vivrea nije saleteo Armana da mu  priča o onome šta se dogodilo u kuli i

nosila naziv Izme đu Đ kuavolja će na kula. stubovima i kule nalazila se zgrada ograđena jakim zidom, a po Margaritinom kazivanju to  je bila kuća u kojoj se nalazila Žana.  – Ovde smo, smo, reče Arman.  – Teobalde, kako da se prebacimo  preko zida?  – Ništa lakše, reče ovaj i saže se. – Penjite se.

 

Arman je začas bio na Teobaldovim leđima, a onda se uhvati za ivicu zida. Već u sledećem trenutku  bio je u dvorištu. Njegov primer sledili

 – Avinjon! Arman je izgovorio ovo ime ne razmišljajući ni trena. Zašto baš ovo ime, to nikada nikome ne bi mogao

su Rano i Etjen,sea Pol i Gij ostadoše na ulici. Bergamo vesto uspuza na zid,  pa ostade na njemu jašući, kako bi mogao skočiti na onu stranu gde bude  bilo potrebno. potrebno. Arman i njegovi pratioci – Etjen i Rano – stadoše se primicati prozoru koji je jedini bio osvetljen. U sobi je  bilo pet-šest naoružanih naoružanih ljudi koji su se kockali.  – Ko je to, začu se jedan glas, – a ljudi u sobi poskakaše i pritr čaše  prozoru. – Gubite se, lopuže, jer za vas ovde nema plena.  – Videćemo ima li, promrmlja Etjen, vadeći mač.  – Mir, opomen opomenuu ih Arman. – Još nije momenat za napad.  – Ko ste i šta hoćete, zapita jedan čovek izašavši na vrata.  – Dolazimo iz Luvra. Šalje nas

objasniti. nagon Verovatno ga da jé kaže neki  potsvesni naterao Avinjonovo ime. Izgovorio ga je valjda zato što su mu se po glavi mešala imena: Avinjon, Margarita i Šari. Arman se nije malo iznenadio kada je video da se stražar poklonio, dodirnuvši šeširom zemlju. Ostao je zapanjen shvativši da je slučajno  pogodio odziv. odziv.  – Odmah, Odmah, gospodo, re če stražar. – Prijatelji, obrati se stražarima, – vratite mačeve u korice. Ova gospoda dolaze  po nalogu naše gospodar gospodarice. ice. Znaju i odziv, pa nas ništa ne sprečava da ih  pustimo u ku kuću.  – Pohitajte, reče Arman uzbuđeno.  – I ovako ovako smo zakasnili.  – U tom momentu otvori se neki  prozor na gornjem katu, a malo zatim začu se veseo glas, pun ljubavi:

nekoKada ko ječiuvaš ovei naš reči gospodar. vođa straže skide šešir i duboko se pokloni, a ljudi koji su bili iza njega spustiše vrhove svojih mačeva.  – Dobro... Šta je lozinka, gospodo? – upita on Armana, koji je drhtao od uzbuđenja, jer je iz odgovora ovih ljudi trebalo saznati da li je Žana tu ili nije.

 – Armane  – Armane! Žanet! !  – Trista mu đavola, uzviknu zapovednik straže, – ovo je Arman Mirabel. Drugovi, na oružje.  – Beži Armane, ciknu Žana, videvši kako stražari izleteše u dvorište s isukanim mačevima.  – Ne boj se, veselo dovikn doviknuu Arman.

 

 – Koliko vas ima u toj rupi, viknu Rano Šaperon, isukavši mač.  – Ovamo Ovamo momci, veselo usklikn uskliknuu Etjen. – Baš sam se zaželeo da noćas

 – Ti si zlato od čoveka, Bergamo, uzviknu Arman, dočepavši mač, a Teobald Bergamo pohita i otključa vrata. Već  u sledećem trenutku Pol i

nekome utrobu. Začuprospem se zveket mačeva. Trojica navališe na Armana, koji vešto izbeže  prve udarce. Otskoči i osloni se leđima o zid, da bar s te strane bude siguran. Kao izvrstan borac on je mogao odolevati silovitim napadima čuvara, samo da je imao oružje u rukama. Međutim, on je' bio nenaoružan. Ipak,  pokušao je nešto da učini. Svuče ogrtač i uvi ga oko desne ruke, pa po če njome da se štiti, dok je levom  pokušavao  pokušav ao da nekome od napadača otme mač. Prestrašena Žana je užasnuto  promatrala nenaoružanog nenaoružanog Armana, kome jedan stražar gotovo prisloni mač na grudi.  – Predaj se, ili ću te zakovati za taj zid.  No u tom trenutku se desi nešto

Gij od ća od uleteše BraVivrea Vivrea usudvorište. odmah oborila dvojicu stražara, a kad preostali videše Armana s mačem u ruci, izleteše na ulicu.  – Upomoć!... Razbojnici!... Ubice!... Vikali su iz sveg glasa i bežali iz sve snage, a od te njihove vike poplaši se čak ijedna patrola. Nastade pakleno  bežanje, a činilo se kao da se ljudi utrkuju za nagradu u brzini i izdržljivosti.  – Malo ih je bilo, progunđa Rano i opsova.  – A i to malo nije bilo vredno da se čovek muči, dodade Etjen. – Pobegli su kao zečevi. Rano i Etjen nisu imali nijedne ogrebotine, kao uostalom ni ostali njihovi drugovi.

neo Upravo kadnešto je stražar hteočekivano. da probode Armana, teško  pade na njega i sravni ga sa zemljom. Stražar jauknu, a Teobald Bergamo ga dotuče udarcem noža, pa hitro dohvati njegov mač.  – Uzmite ovo, gospodaru. Ja sam vam rekao da ne treba izlaziti nenaoružan.

 – Žana, viknu Arman i ulete u kuću. Učinio je to tako brzo da ga niko nije mogao slediti. Na stepenicama se susrete sa uplašenom i presretnom Zanom.  – Žanet!  – Armane! Armane! Izgovorivši samo ove dve reči  padoše jedno drugome drugome u zagrljaj.

 

Izgledalo je da su zanemeli, jer ni  jedno ne progovori progovori vviše iše ni reči.  Nekoliko trenutaka su sv svii ćutali.  – Žanet, srećo moja... Ipak sam č

 – Vreme je da pođemo, dodade Rano. – Biće vremena za razgovor.  – Moramo Moramo da krenem krenemoo draga moja  Žanet, reče Arman. đ

đ

stigao u pravi as.  – Armane, da samo samo znaš šta je bilo sa mnom?  – Znam sve.  – Hej, deco, javi se hrapavi Teobaldov glas. – Zar ne osećate kako vazduh postaje težak i zagušljiv?  – Zašto, zapita Arman usplahireno.  – Onaj demon iz Nejske kule ne spava.  – Imaš pravo. pravo. Krećemo.  – Ko je ovaj ovaj čovek, Armane?  – Moj paž, štitonoša. sluga,  prijatelj i drugar. Vesela ptičurina i  bitanga kakve nema pod nebeskim svodom, ali zato odličan pratilac Armana Mirabela koji je zaratio s celim svetom. Armanovi prijatelji počeše  postajati nestrpljivi, videći da Arman i

po oše, stražare iznena eni nigdeZatim nisu primetili koji što su  pobegli iz dvorišta. Uputiše se prema Ivanovim vratima, iako još nisu znali kuda će. Arman je razmišljao gde bi mogao skloniti Žanu, a da bude  potpuno sigurna od uhoda Margarite Burgonjske i grofa Šarla od Pariza. Ispred povorke išao je Pol od Vivrea s isukanim mačem, zverajući na sve strane. On je bio neka vrsta izvidnice, a njegovom oštrom pogledu nije smelo ništa izmaći. Na kraju  povorkee koračao je Teobald Bergamo,  povork najprepredeniji i najlukaviji od svih njih.  – Dakle, govorila govorila je Žana tiho tiho,, kao što sam ti rekla, moj otac ne pristaje ni  po koju cenu. cenu.  – Šta gospoda gospodarr Luj Fuše ima  protiv mene? mene?

Žana više ne razgovaraju,  jedno u drugo i uzdišu. Čnego inilo gledaju se kao da su potpuno zaboravili gde se nalaze i šta ih u idućem trenutku može snaći.  – Dosta, doviknu Etjen Buard. – Imate još dosta vremena za šaputanje, a sada da se čistimo, jer ako naiđu Margaritini ljudi onda će nas skupljati lopatama.

Boljemunespomenula pitaj, dragi Kada – sam tvojeArmane. ime on se izbezumio od besa... Oh, Armane, srce mi se čepa pri pomisli da moj otac ima nešto protiv tebe. Ja ne znam šta je sve ovo i šta se zbiva oko mene. Zašto imam neprijatelje kada nikome nisam ništa skrivila.  – Umiri se, Žanet, sve s ve će ipak biti dobro... Ti si samo slučajno zapala u

 

tešku i opasnu situaciju. Sada si slobodna, a ja ću se već pobrinuti da te smestim tamo gde ćeš biti potpuno sigurna.

Zatim su svi ušli u napušteni dvorac Gija i Pola od Vivrea. Uskoro su se našli u velikoj odaji.  Nagovorili  Nagov orili su Žanu da im ispriča

 – Armane, ko je ono? Ko?  – Pogledaj, šapnu Žana tiho,  pokazavši  pokazav ši u pravcu Ivanovih vvrata, rata, gde  je ugledala senku senku nekog čoveka.  – Sigurno je to nekakav lupež, koji očekuje da naiđe neki zakasneli  prolaznik,, da bi mu mogao oduzeti  prolaznik kesu. Arman je učinio veliku pogrešku što nije obratio veću pažnju na osobu koja je pažljivo pratila put male  povorke.  povork e.  – Znaš šta, reče Arman Zani, – ja sam uveren da će tvoj otac ipak  popustiti kada čuje da sam te spasao iz kandži čudovišta koje te je bilo zatvorilo.  – Zar ćemo u ovaj dvorac? – upita ga Žana kada su ušli u ulicu Fromantel.  – Za sada smo tu ipak najsigurniji,

kako su Svi je iznenada uhapsili i odveli Tempi. su netremice slušali njenou  pričanje, koje je bilo prostosr đačno i naivno.  – Zatvorili su me u tamnicu, gde sam očajavala. Mislila sam da ću  poludeti od bola i tuge. Stvarno bih i  poludela, u to ne sumnjam sumnjam,, da nije došla jedna dobra gospođa, koja mije ulila puno nade. Ona me je utešila i  posle njenog odlaska već sam verovala da ću izbeći užasnu sudbinu koja mi je  bila određena. Najzad su došli neki ljudi, izveli me iz tamnice, pa me nekud poveli.  – Jesu li svi bili bili pod mask maskama? ama?  – Jesu. Oni su me odveli u kuću gde ste me vi pronašli. Predali su me na čuvanje jednoj ženi. Već  sam razmišljala kako bih se mogla spasiti, no na mene su dobro pazili. Stražari su

kasnije smestiti.ćemo videti gde bi te mogli  – Armane, ja ću biti sigurna na svakom mestu gde i ti budeš bio sa mnom.  – Na žalost, ja ne verujem da će to  biti moguće. Mojim prisustvom ja te dovodim u još veću opasnost.

stalno bilida u prizemlju kuće i nisu dopuštali izađemu dvorište. Noćmi as sam bila uzbuđenija nego obično, kao da sam predosećala da će se nešto dogoditi. Čim sam čula razgovor skočila sam, a po glasu sam te odmah  poznala.  – A tvoja čuvarka?  – Zavukla Zavukla se pod krevet čim je čula zveket mačeva. Ona sigurno još

 

leži pod krevetom, jer mije rekla da se strahovito boji. Armanu i drugovima bilo je gotovo sve jasno. Oni su znali da je

sada nisi znala. Ti ne znaš gde stanuje tvoj otac, gospodar Luj Fuše? Dobro... ovde ne možeš ostati, jer će te i ovde  pronaći... ć

č

tajanstvena bila Margarita. Po njenoj posetiteljka naredbi Žana je bila izvedena iz tamnice i zatvorena u kuću  blizu Đavolje kule. Te činjenice su bile  jasne i neoborive, ali svima njima se nametalo pitanje – zašto je Margarita to učinila i kakvi su je razlozi rukovodili da se interesuje za Žanu Fuše? To je bila zagonetka za sve, samo  je Arman pokušav pokušavao ao da uhvati neku vezu, umujući u sebi:  – Margarita mi je rekla da me je odavno zapazila. Ako je istina da me je stvarno volela, onda joj nije bilo teško da unajmi nekoga da me prati i sazna da odlazim u Ružin vrt. Obavestili su  je daje Žana moja moja verenica, i samo radi radi toga je htela da upropasti ovu nevinu devojku.  – Dobro, reče Arman glasno,

 – smem. Ja bih je j e odveo ku i, re e Etjen, ali ne  – Ona njegova oštrokonđa iskopala bi mu oba oka, nasmeja se Rano. – Ljubomornije žene nisam video u ćelom Parizu.  – Ne preteruj, preteruj, Rano.  – Ma ne preterujem preterujem!! Zar nije lepo od mene što nikome ne pričam da te ona povremeno i mlati, iako tebe smatraju za jednog od najboljih i najveštijih boraca u Parizu.  – Rano, nakostreši se Etjen i napola izvuče mač, – ako progovoriš  još jednu reč, prosuću ti creva u kojima sigurno još ima ostataka sinoćne večere... Umukni već jednom. Da sam  ja momak kao ti, čitav Pariz bio bi moj.  – Manite svađu, nasmeja se Arman. Mislite li da nam je sada do

 prenuvši razmišljanja. Sadatako bi trebalo nasećiizstan za Žanu,– ali siguran stan, gde je niko ne će moći  pronaći. Oni koji su je zatvorili tražiće  je na sve strane. strane.  – Armane, reci mi, zašto hoće da me uklone?... Ja nisam nikome ništa skrivila.  – Umiri se. Sve ćeš doznati jednog dana, i onda će ti biti jasno sve što do

svaćđi estan i razmirica. Premislite, zore moramo na za Žanu. Sta da li da  je odvedem mojoj gazdarici? gazdarici? Ona ima  jednu sobu iza dućana.  – Ne, javi se jedan glas, a Teobald Bergamo otškrinu vrata i proturi glavu u sobu. On je za sve vreme bio na straži  pred vratima, jer se držao kao pravi sluga, kome se ne pristoji da

 

 prisustvuje razgo razgovorima vorima i dogov dogovorima orima  plemića.  – Šta reče, zapita ga Arman.  – Ja imam stan koji će za

kr čala, a od žeđi sam šištao kao gusan.  Nađemo se mi na Grevskom trgu i  počnemo razgledavati unaokolo...  – Brže!

đ

gospo biti i najpogodniji će biti sigurna sicu igurna bezbedna. i u kome  – Uđi i govori. Teobald uđe i pohlepno dohvati  pehar koji mu pruži raspoloženi Rano, a onda obrisa brkove, pucnu jezikom, te se tek tada ukipi pred svojim gospodarom.  – Dakle, da čujemo šta predlažeš, samo ne gnjavi, jer ti uvek počinješ od Poncija i Pilata, pa čoveka uhvati muka dok pređeš na stvar.  – Biću kratak.  – Hajde da vidimo, vidimo, ali ja uopšte uopšte ne verujem da bi ti mogao biti kratak, re če Etjen.  – Dakle, bilo je to malo poodavno. poodavno. Bio sam lopov i skitnica, – a to je, gospođice, bilo moje zanimanje pre nego što sam postao dvoranin gospodina Mirabela.

 – ... Kad, Teobaldneka– ugledasmo da namubrza se približuje svetlost. Odmah smo videli da su to muškarac i žena. Muškarac je išao kraj svoje teže polovine, koja je nosila lampu.  – Valjda lepše, lepše, prekide ga ga Rano.  – Rekao sam teže i ostajem pri tome. Žena je bila debela, a njen  pratilac malen i prilično neugledan. Ja i moji drugovi smo se samo pogledali i sporazumeli. Trebalo je da oni napadnu muškarca, a ja ženu. To smo i učinili, građanin je brzo bio savladan, dok je žena pala u nesvest. Pretresli smo ih, ali kod njih nismo našli ni  prebijene pare. Muškarac je jaukao, a i žena se ubrzo osvestila pa je počela da vrišti i zapomaže. Časti mi moje lopovske, sažalih se na te jadnike i uzeh ih u zaštitu od svojih drugova,

Napostvar, dreknu Arman. – Opet si po –čeo starom.  – Ne mogu mogu,, gospodaru, druk čije. Dakle, bio sam lopov, i jedne večeri – eto sad već  prelazim na stvar – lutao sam Grevskim trgom. Nisam bio sam, imao sam dva drugara, a utroje se lakše i brže obavljaju poslovi kojima smo se mi bavili. Da sam bio sit možda ne bih te noći ni izlazio, ali su mi creva

koji hteli oduvek da povedu kao taoca. Poštosu sam bioženu nežnog srca, stadoh na stranu napadnutih, pa se čak žestoko potukosmo. Naučio sam ih  pameti i najurio, pa sam onda svoje štićenike otpratio do gvozdenih vrata,  pazeći da ih neko drugi ne napadne.  – Ipak Ipak si čestit čovek, reče Arman,  – samo mnogo gnjaviš. Dok nam ti ispričaš tu istoriju – svanuće.

 

 – Sad ću... Tu sam već. Stvarno sam čestit čovek, a zato što sam takav, ostao sam siromah celog veka. Stigoh sa štićenicima do gvozdenih vrata, kad

Žerald, a moja žena Žeraldina. Ja služim u Sen-Zermenskoj opatiji i tamo sam vratar. Moja ženica – tu sam se nasmejao – pere rublje gospodinu

me ta brbljati žena poljubi u obraz i stade ći što sam koješta zahvaljuju joj spasao čast, mada nama nije ni padalo na pamet da ih napadamo zbog nje. Mi smo bili pošteni i hteli smo im uzeti samo koji talir, toliko da se možemo najesti i napiti. Njen muž me poljubi u drugi obraz, a kako su njih dvoje  plakali, rasplaka se i moje nežno srce.  Ne sećam se kada su mi udarile suze na oči, ali sam tada i ja plakao. Izgledao sam sam sebi kao muškarac koji pokušava da njače a ne zna. A na šta sam ličio to samo njih dvoje znaju. Posle tih reči društvo prsnu u smeh, ne zamerajući Teobaldu što toliko gnjavi s pričom.  – Nastavi, samo brže, nestrpljivo reče Arman. – Dakle i isplakali ste se. Pa šta je dalje bilo? Kakve veze sve to ima sa stanom za gospođicu Žanu?

Aristidu izađete naDiponu. Đačku Ako livadu,jednog pa obidana đete oko opatije, videćete jednu malu kućicu prislonjenu uz gradski zid. To  je moja kuća, a odsad je i vaša, kadgod zaželite. Pošto uzdahnu, Teobald nastavi:  – Dobročinstvo se i nagrađuje. Ja sam ovu ponudu shvatio sasvim ozbiljno i često sam svraćao kod Žeralda. Primali su me raširenih ruku i ne treba vam napominjati da opatija ima izbor vina kakvih nigde nema. Žeraldova kućica je udobna, mala i čista, nalazi se u osami, i mislim da se nijedan živ čovek ne bi setio da u njoj traži gospođicu Žanu.  – Znaš li Teobalde, da ti nisi glup čovek.  – Koješta. Ja sam iz okoline Betine u Burgonji, a tamo je svet s vet bistar

 – Polako, gospodine, treba sve da znate.  – Uh, pobogu, pobogu, do sada bih iispri spričao tri knjige, a ti još nisi gotov s jednim događajem.  – Evo... Kad smo se siti isplakali, muškarac mi reče: "Gospodine – časti mi, rekao je gospodine, – vi ste naš spasilac, vama moramo zahvaliti što noćas nismo izginuli. Ja se zovem

i pametan. To se  – Kako, zarvidisipo timeni. iz Betine, Teobalde?  – Kao i vi, gospodine gospodine Mirabel, a ja se ponosim time što smo zemljaci.  – E, dobro... Onda ćemo tamo odvesti Žanu, zaključi Arman. ***

 

Sizan je bila strahovito uzbuđena. Kada je prepoznala Teobalda Bergama u njoj se nešto prekinulo i malo je trebalo da ne padne. No, Sizan je j e imala

odavno da učini, ali bi ta vrsta osvete  bila odviše laka za njih. Kada je Sizan ugledala Teobalda odmah je shvatila da postoji još jedna

ć

 jakupokaz volju. je toteveje time što  je pokazala alaDokazala svoje lice. uživala videći kako Bergamo beži posr ćući. Sizan je verovala da je Teobald odavno umro, i na tog podlaca bila je sasvim zaboravila.  – Dakle, mislila je ona – ubica moga deteta još živi. Prokleti Teobald Bergamo nije umro. Postoji i treći svedok. I treća ličnost je živa, a moja osveta neće ni nju mimoići. Njih troje su krivi za smrt moga malog Armana. Sizan je bila ubeđena da postoje samo dve osobe koje su krive za njenu tragediju. Za grofa Šarla i Margaritu ona je već  bila pripremila osvetu, i u nekoliko mahova trebalo je da ostvari  plan, ali se svaki put dogodilo nešto nepredviđeno. Sizan je polako pripremala to što  je zamislila, starajući se da joj ništa ne

osoba koja mora umreti.  – On umreti, šaputala je Sizan penjući se lagano uz stepenice. – Ja sam pogrešila što sam mu se  pokazala. On će se skloniti, jer zna šta mu mislim i šta ću mu pripremiti. No, tako mi moga malog Armana, ja se neću smiriti dok ne utolim žeđ  za osvetom. Sada ih ima troje... Margarita, Šarl i Teobald. Za mene je ovaj treći najopasniji, jer me on  poznaje, ja sam kriva što me je  poznao... Nisam se mogla uzdržati da mu se ne pokažem... Sad će se čuvati...  Njega će Margarita ubiti, ili ako ja to hoću ona će mi ga predati u ruke. Onda ću mu se osvetiti. Prvo fizičkom ubici moga sinčića, zatim pravim ubicama. Tako mi moje osvete, ja ću... Ona ne završi započetu misao, jer  je baš tada stigla do prvog sprata kule,

 poremeti planove. Sistematski ih je je vodila prema rubu provalije, trebalo samo da ih gurne pa da padnu. Taj pad  bi bio strašan. Trebalo je da iz slave  padnu u beščašće, iz bogatstva u sirotinju, a njihova moć da se pretvori u poniženje... Ona ih je htela prvo  poniziti, osramotiti i obeščastiti, pa da ih tek onda vidi kako umiru. Ne bi joj  bilo teško da ih ubije, to je mogla

akoja u je tom momentu ugleda Margaritu, silazila niz stepenice. Margarita  je izgledala više nego strašno. Za ova dva sata ona se silno promenila. Vidno  je ostarila, a oči su joj dobile velike  podočnjake Išla je nesigurnim korakom, ljuljala se kao da će se srušiti svakog trenutka.  – Sizan, jesi li to ti?  – Ja sam gospodarice. gospodarice. Ta Tajj čovek...

 

 – Mirabel, prekide je Margarita  prilično spokojno, što Sizan silno iznenadi.  – Mirabel nije glavni krivac

vam bilo da ga uhvatite i bacite u neku tamnicu, ali šta vi imate od toga?  Ništa... Vama treba drug drugaa osveta. Treba da mu vratite bol za bol, tugu za č

gospodarice. U pitanju jedan čovek. Ja sam sigurnaje drugi da vas je Mirabel morao strahovito uvrediti, a to zaključujem po njegovom iznenadnom odlasku. Margarita ne odgovori ništa, samo  joj se na licu pojavi gr č  i ona duboko uzdahnu. Sizan je po držanju svoje gospodarice videla da je ona za ovo kratko vreme prepatila više no ikada u svome životu. Sizan nije mogla prikriti zadovoljstvo i malo je trebalo pa da se naglas nasmeje. No, ona se trže i okrenu glavu, a kada se ponovo obratila Margariti njeno je lice bilo mirno i kao isklesano iz mramora. Samo je izgledalo da su joj o či dobile više sjaja.  – Gospodarice, Gospodarice, slušajte me. me.  – Govori, Sizan. Sizan.  – Onoga dana kad budete hteli vi

tugu,ćejednom re  ju za drago. vas biti najve će milo uživanje kada Za ga  budete videli kako vam puzi pred nogama. Treba da vas preklinje za trunku ljubavi, da vaš pogled smatra kao naročitu milost. Takva osveta je  potrebna mojoj gospoda gospodarici. rici. Vi ćete gledati svojim očima kako ga raspinje strast i kako umire od ljubavi prema vama. On će postati rob te ljubavi i zaboraviće da uopšte postoji svet... Gospodarice, jesam li pogodila.  – Jesi... to bih želela, reče Margarita škrgutnuvši zubima.  – Ja ću vam to omogućiti, gospodarice. Ja sam spremila ljubavni napitak na kome sam toliko radila.  Najzad sam ga pronašla... Gospodarice, vaša osveta će biti  potpuna.  – Sizan, ti si moj moj dobri anđeo...

ćne eteobisečnom osvetiti Armanu osvetom. ObičMirabelu, na osveta ali ne

 – Dakle, gospodar gospodarice,  brinite za Mirabela, – ice, onaj više drugi ne je važan i opasan.  – Koji drugi? drugi?  – Onaj koji je zaključao vrata  Nejske kule i s kojim je Mirabel razgovarao s vrha tornja.  – Zar ti poznaješ Teobalda Bergama, zapita Margarita zagledavši se Sizan duboko u oči.

 bi vas nimalo zadovo zadovoljila, ljila, u to sam uverena. To ne bi bila nikakva osveta, gospodarice.  – Imaš pravo, prošapta Margarita ustuknuvši, jer se Sizan skoro upila u njene oči kao demon zla i pakla.  – Ja pogađam vaše misli, gospodarice, nastavi Sizan. Lako bi

 

 – Poznajem... Poznajem... On je oličenje zločinca koji hoda po zemlji. To je čovek bez griže savesti, najpodliji, najpodmukliji i najgori čovek koga

znati. Bolje je da se oslonite na mene, a ja ću to sama s ama završiti.  – Da li ćeš moći?  – Ne brinite. Slobodno se vi

znam.  – Otkud ga ga poznaješ?  – Kamo sreće da ga ne znam. Upoznala sam ga u Parizu pre tri godine. Tada mi je taj čovek zadao strašan udarac i naneo najveću bol koja se može preživeti. Gospodarice, dajte mi toga čoveka, a ja ću vama dati Armana Mirabela.  – Biće kako želiš. Ja ću ti predati Teobalda, a ti ćeš izmisliti muke kojima ćeš ga umoriti... Zato ćeš ti meni predati Mirabela... I napitak...  No, o svemu ovome razgovaraćemo drugi put. Sada imam nešto mnogo važnije.  – Zapovedajte. Zapovedajte.  – Ti znaš gde se nalazi Đavolja kula? Znaš, je li? Vrlo dobro. Ja sam tamo sklonila jednu devojku... u kući do Đavolje kule... Tu mi devojku hoće

vratite a meni sve.saI do sadau Luvr, ste uvek biliprepustite zadovoljni onim što sam uradila.  – Idi Sizan... Čamac čeka na obali. Samo požuri da ne bude kasno. Sizan se lako pokloni i pođe niz stepenice, rukama pritiskujući srce, koje je lupalo takvom žestinom kao da će zdrobiti grudni koš.  – Bezumna Bezumna Margarito, šaputala je Sizan, – ti i ne slutiš da si mi predala svoju k ćer u ruke. Gas osvete se  približava i to čas strašne osvete. Oko za oko, zub za zub. Dok je Sizan silazila niz stepenice, Margarita je ušla u sobu i stala se hitro oblačiti, a kada je bila gotova ona zovnu Sparapučila koji se odmah stvori na vratima, presavivši se skoro do zemlje.  – Ja nisam kriv što se ono desilo,

oteti –Mirabel. Tvoju k ćer, pomisli Sizan, ali ne reče ništa, već samo klimnu glavom.  – Potrebno je da Sparapučilo odmah ode tamo i da...  – Ne... Pogrešićete, prekide je Sizan uplašeno. – Ne bi bilo pametno da se Sparapučilo upućuje u tu tajnu. On i ovako zna više nego što bi smeo

 poče Sparapu čilo poniznim i  preklinju ćim glasom.  – Čuti i uzmi onu kesu sa stola. Dobro slušaj šta ću ti reći, a ti znaš da se moje zapovesti moraju izvršiti bez  pogovora.  pogov ora. Ja ću za pola sata biti u Luvru. Kad dođem tamo hoću da zateknem grofa Šarla od Pariza i gospodina Anrija od Avinjona, razumeš li?... Moraš ih pronaći i reći

 

im da dođu. Osim toga i guvernera Pariza...  – Naći ću ih pa makar morao  prekopati čitav Pariz.

od Garsija nalazi se u predsoblju. On tvrdi da ste ga vi pozvali.  – Pustite ga... Zaista hoću da govorim s njim. đ

 –Sparapu Sada idi. čilo se pokloni i izađe odmeravajući kesu u rukama, kao da se hteo uveriti koliko zlatnika ima u njoj.  – Još desetak ovakv ovakvih ih ljubavnih sastanaka, odnosno još desetak leševa i desetak ovakvih kesa, šaputao je Sparapučilo, – pa ću se moći povući u neko mirno mesto u provinciji, pa da i sam pomislim na ljubav... Ha-ha-ha... Sparapučilo nije toliko glup kao što to neki misle. U odlučnom momentu znam i ja da udarim strašnije nego što  je moja gospodaric gospodaricaa u stanju i da zamisli. Kada Sparapučilo ode Margarita ostade jedno vreme nepomično, a onda s mukom povrati mir. Kada je ustala, ona je opet bila ona stara Margarita, demonskii lepa, a isto toliko zla. demonsk  – Ljubavni napitak, prošapta ona.

e, i Margarita  priđeKada svomsobarica pisaćem iza stolu sede, pa onda dohvati pergament s kraljevskim  pečatom i poče nešto žurno i nervozno  pisati. Za to vreme sobarica uvede grofa Robera od Garsija, upravnika Pariza, koji je zauzeo svoj visoki položaj zahvaljujući dvorskim spletkama. On se duboko pokloni, čekajući da ga Margarita prva oslovi. Kada Margarita završi pisanje, ustade i priđe grofu, koji kleče na kolena i primi pergament iz njene ruke i ne usudivši se da pogleda šta piše u njemu.  – Pročitajte ga, gospodine. Rober od Garsija baci pogled na  pergamentt na kome je pisalo kosim  pergamen slovima:

 –Onda Sizanćujevladati pronašla ljubavni napitak... svetom i ljudima po svojoj volji. Ona se zatim uvi u ogrta č  i izađe iz kule, a posle kratkog vremena u đe u Luvr i uputi se u svoje odaje.  – Gospodarice, Gospodarice, javi joj dvorkin dvorkinja, ja, čim je Margarita ušla, – gospodin guverner Pariza, plemeniti grof Rober

 Naređ enje, enje,  Naređ ujem ujem gospodinu Roberu od Garsija, zapovedniku grada Pariza, da  po svaku cenu uhvati razbojnika Teobalda Bergama. Kada ovaj razbojnik bude uhvaćen treba ga  zatvoriti u tamnicu i postaviti specijalnu stražu da ga č uva, uva, a onda

 

me obavestiti o tome, da se protiv njega povede postupak. U Parizu, godine 1314.  Margarita Burgonjska Burgonjska

ljudi da tragaju za Teobaldom Bergamom. Margarita pređe na galeriju gde se nalazila njena kapela, naredivši da đ

biće

 – Vaša zapoves zapovestt ispunjena, reče grof od Garsija.  – Za koliko koliko dana?...  – Za tri dana će biti u tamnici, a odmah zatim će sud doneti presudu.  – Dobro. Izvestite me kada bude u vašim rukama. Neće se voditi nikakva  javna rasprava. rasprava.  – Razumem, Razumem, reče grof, poklonivši se duboko.  – Ja želim da taj čovek bude tiho umoren u svojoj ćeliji.  – Na koji način?  – To će vam reći jedna žena, koja će vam doneti ovaj pergament koji ću sad napisati. Margarita opet sede za sto i napisa  jedan bon na dvesta talira. To je u stvari bila nagrada za ubistvo Teobalda Bergama.  – Vaša će zapovest biti izvršena, reče grof i duboko se pokloni.  – Biće umoren onom smr ću koju ona zaželi. Zatim Rober od Garsija vrati  pergamentt Margariti i neprestano se  pergamen klanjajući izađe. Pošto je bio revnostan, a obećanih talira bilo je  poprilično, odmah razasla stotinu i više

do e –sobarica. Je li gospodin grof od Pariza došao?  – On čeka da ga vaša milost primi.  – A gospodin gospodin Anri od Avinjona? Avinjona?  – I on.  – Uvedite ih.  – Zajedno?  – Da... Požurite Požurite i ne zapitkujte. zapitkujte. Posle nekoliko časaka Avinjon i Šari su ušli, ali je svaki od njih želeo da bude što dalje od svoga suparnika.  Njihova mržnja mržnja je bila na vrhuncu, a to što su jedan drugome želeli, nije bila tajna ni za koga. Verovatno su obojica mislili jedno isto – kako bi i na koji način najlakše zavrnuli šiju svom suparniku. Kada su ušli, nisu se ni pogledali. Duboko su se poklonili pred Margaritom,, pitajući se zbog čega ih je Margaritom zvalaMargarita i šta hoćepri odđnjih dvojice. e vratima i otškrinu ih, pa kad se uveri da niko ne  prisluškuje, ona ih ponov ponovoo zatvori. Zatim ćutke priđe grofu od Pariza i uze ga za ruku. Povede ga dva koraka, i onda priđe Anriju od Avinjona pa i njega uze za ruku. Dva rivala stajali su  jedan prema drugom drugomee proždirući se  pogledima,  pogledim a, kao da su hteli jedan

 

drugoga da sravne sa zemljom. Ipak su sačuvali hladnokrvnost i dostojanstvo, a činilo se da je Margarita bila najuzbuđenija, jer su joj drhtale ruke

 primirje, ja ću otići svome mužu i reći mu da sam s vama imala k ćer. Neću žaliti ni sebe, ali ćete vi otići na gubilište.

kojima ljubavnike.je držala svoje bivše  – Gospodo, reče ona tiho, – ja vam u ovom momentu još ne spajam ruke, ali vi ste ipak spojeni preko mene. U ovom trenutku vi ne smete biti neprijatelji... I jedan i drugi ništa ne odgovoriše, ali im oči sevnuše paklenom mržnjom, dok su im tela drhtala kao u groznici.  – Mir, gospodo, nastavi nastavi ona. – Bar od mene ne možete ništa sakriti. Ja znam da se vi mrzite i da jedan drugome radite o glavi. Nemam ništa  protiv toga i vaša me međusobna borba me ne zanima. Pretpostavimo i da mi je čak svejedno ko će iz te borbe izaći kao pobednik. Ubijajte se i koljite... Uništavajte jedan drugoga... Radite šta hoćete, ali onda kada meni ne budete  bili potrebni. Ja vas molim molim,, zaključitf

Više – Gubilište, volim dapromuca me Avinjon. obese na– Monkopanu, nego da i jedan minut  budem u prijateljstvu s oovim vim čovekom.  – Stanite... Pustite me da prvo ja govorim. Vi, grofe, znate šta ću učiniti. Otići ću svome mužu i reći mu da ste vi bili moj ljubavnik pre nego što sam se udala.  – Bolje točak i giljotina, nego  prijateljstvo s ovim čovekom. Poštedite nas od toga, gospođo.  – Treba da me razumete. Ne govorim ja to iz neke obesti, ili iz neznanja. Nas troje od noćas imamo  jednog zajedničkog neprijatelja, zato treba da ujedinimo naše snage.  – Gospođo!...  – Da, mi imamo zajedničkog neprijatelja i to neprijatelja koji je strašan. On će nas ubiti, ako mi njega

 primirje na osam dana.  – Nikad.  – Čekajte... Ja znam moliti, tražiti i naređivati. Sva ta tri pojma stopite u  jedan. Ja zahtevam da sklopite primile na osam dana.  – Ne, reče gnevno Avinjon.  – Anri, reče mu Margarita, a od njenog strašnog pogleda ovaj još više  probledi. – Anri, ako ne pristanete na

ne ubijemo. On ćei tek nasonda obešuništiti. častiti,  poniziti i osramotiti Pitam vas ima li štogod strašnijeg od toga. On će nam počupati srca... Ubiće nas, razumete li.  – Ako, reče hladno Avinjon. –  Neka me peče i živog dere. Više volim i to, nego da se mirim sa onim koga mrzim.

 

 – I ja se slažem s njim, a to je valjda jedino u čemu se nas dvojica slažemo.  – Još ne znate ono najvaž najvažnije, nije, ć

najužasniju. Osetio je da Šarla ne mrzi ni upola toliko koliko mrzi Mirabela. Margarita se izmakla i promatrala ih. Osmehnula se, videći kako valjda č

nastavirekla Margarita preklinju Ja vam nisam kako se zove ta lii.č–nost. Taj čovek strašniji je od demona.  – Ko je on?  – Recite.  Njegovo ime je Arman Mirabel!... Margarita izgovori ovo ime tihim, gotovo nečujnim glasom, i onda pusti ruke svojih sagovornika. Dva smrtna neprijatelja našla su se licem u lice. Pogledaše jedan drugom u oči, ženice im se raširiše, ali ne od mržnje već  od straha. Bledilo im se  pojača, a beskrvne usne izgovarale su Mirabelovo ime. Grof od Pariza je osećao da više mrzi Armana nego Avinjona. Kada bi mogao ubiti Mirabela on bi pristao da žrtvuje svoju mržnju prema Anriju od Avinjona. Anri od Avinjona je ustuknuo

nesvesno, iniše isti se ruke uspojiše i pokret. oni se Njihove čvrsto  pogledaše u oči.  – Grofe, ja se slažem s gospo gospođom.  – I ja, Anri od Avinjona... Avinjona... Sklopimo primirje dok ne uništimo tog  paklenog Mirabela...  – S moje strane strane je već sklopljeno.  – Dobro je, prekide ih Margarita.  – Primirje je sklopljeno i trajaće dok naš zajednički neprijatelj ne bude uništen. Onoga momenta kada Arman Mirabel bude ubijen, vi ste slobodni... Ponovo postanite neprijatelji, mrzite se i ubijajte... A dotle, dotle morate biti saveznici.  – Bićemo.  – Zaklinjete se? se?  – Zaklinjemo Zaklinjemo se!  – Cime se zaklinjete, grofe Šarle od Pariza?

kada jesečuo Mirabelovo Osetio U je kako u njemu nešto ime. prekinulo. trenutku je zaboravio na sve, setivši se da mu je Arman uzeo ono što je na svetu najviše voleo i zbog čega je  jedino i živeo. Mirabel mu je uzeo Zaninu ljubav, a to je za njega bio strašan udarac, najstrašniji koji je  podneo u životu. Sva njegova mržnja odjednom se slila u jednu, najveću i

Zaklinjem koje – je ubijeno sepo svojim vašoj detetom, naredbi, Margarito. Zaklinjem se svojim sinom Armanom.  – A vi, Avinjone, čime se vi zaklinjete?  – Životom naše k ćeri Žane, Margarito.  – Dobro... neka bude, a sada da skujemo i spremimo plan koji će nam

 

omogućiti da smaknemo najvećeg demona na svetu – Armana Mirabela. Zatim poče dogovor tri đavola u ljudskom obliku, koji su imali samo

stub, čekajući da vidi ko se u ovo doba šeta Parizom. Srce joj zaigra od radosti kad vide da su to bili Arman i njegovi drugovi,

 jednu misao – ubiti Arm Armana ana Mirabe Mirabela. la. ***

koji su vodili Žanu. Armana, Žanu i Sizan prepozna Teobalda. Ostali nisu bili važni. Ti "ostali" bili su braća od Vivrea, Pol i Gij, zatim Rano i Etjen – "car" galilejski i "kralj" " kralj" vagabunda.  – Žana!... Žana!... Margaritina k ći... Ipak sam stigla na vreme... Bila sam se uplašila da ću zakasniti.  Žana... cilj moje osvete... Oko za oko, zub za zub. Žana za Armana. Videvši da grupa odmiče, Sizan  pođe krišom za njima, pazeći da oni to ne primete. Nije im se smela približiti,  jer bi to bilo isuviše riskantno. Ko zna šta bi se desilo kada bi ovi ljudi  primetili da ih neko prati. prati.  – Idu u ulicu Fromantel, prošaputa prošaputa Sizan. – Utoliko bolje. Sizan nije obraćala pažnju na mračne senke sumnjivih prolaznika.

Kada je Sizan izašla iz Nejske kule, ona je trijumf ovala. Kajala se što  je pokazala lice Teobaldu Bergamu, Bergamu, ali se umirila kada joj je Margarita obećala da će joj predati Teobalda, ako  joj ona preda Mirabela. Osim toga, Sizan je likovala što joj lakoverna Margarita daje u ruke svoju k ćer Žanu...  – Moja osveta biće strašna – šaputala je Sizan – Margarito, ti ćeš me upamtiti, a ja ću se pobrinuti da  prepatiš sve ono što sam ja prepatila... Teško tebi. Oštrim koracima Sizan pođe uz obalu reke i uskoro stiže do jednog čuna u kome je spavao lađar. Ona uskoči u čamac i prodrma lađara, koji ne reče ni reči, nego uhvati vesla i u idućem trenutku, čamac je leteo po glatkoj površini vode. Za tili časak bili su na drugoj obali. Sizan iskoči i  potr ča ka Grevskom trgu, pa kad stiže na trg ona ga preseče i uputi se Đavoljoj kuli. Kad stiže kod Ivanovih vrata, ona ugleda gomilu ljudi. Hitro se zakloni u senku i prisloni uz jedan

koji –suNovac je krišom posmatrali. ili život – začu Sizan tihi glas iza sebe, a kada se okrete ugleda  jednog muškarca muškarca s nožem u ruci. Sizan se ne zbuni, već  skide kapuljaču i pogleda u napadača koji ustuknu zaprepašćen, kada je video njene oči i njeno bledo lice.

 

 – Ti si sablast! – dreknu razbojnik ustuknuvši. Jesi li upravo izašla iz  pakla?  – Naprotiv – nasmeja se Sizan –

godina. Onda sam izgledala sasvim drugačije nego danas. Šta sam danas?... Osvetnica... Nesretna žena koja je u životu doživela najve ća č

sada –baš idem pakao! čuvaj – reče lopov i Bože meu sa  pobeže krste krsteći se, a Sizan produž produžii put. Ona nastavi put prateći Mirabela i drugove, i strašno se iznenadi kad vide da ulaze u stari, napušteni Vivreov dvorac. Sizan se skloni u kapiju jedne kuće, i šćućuri se tako da je bila skoro neprimetna. Pokušala je da pronađe razlog zašto je Mirabel ušao baš u ovaj dvorac. Znala je da su Pol i Gij od Vivrea pali kao žrtve Sparapučila, i nije ni pomišljala da su se oni eventualno spasli. – Čudnovato – šaputala je ona. – Taj Mirabel izgleda sasvim pametan mladić, a došao je da nađe utočište u susedstvu Margarite Burgonjske. On jadnik i ne sluti da mu  je smrtna osuda potpisana. Ja sam ga obećala Margariti... Da, ja ću joj ga

razo Ona arenja. duboko uzdahnu i skloni se u  jedan kut, gde je bila još sigurnija sigurnija da je niko neće primetiti, a zatim nastavi da šapuće.  – Jeste... Onda sam još bila lepa i mlada, bogata i lakomislena. Zvala sam se grofica od Belšatoa. Tada sam mogla da se udam za kog sam htela, da  biram između najlepših, najugled najuglednijih nijih i najbogatijih plemića u Burgonji. Mogla sam, ali to nisam uradila. Učinila sam kobnu pogrešku, koja mi  je uništila život. Došao jjee grof Šari od Pariza, kraljev dvoranin, čovek visoka  porekla, blistave odeće i zvučnog imena. Zaneli su me njegova titula i ime. Želela sam da postanem grofica od Pariza, slavna i bogata. Grofa nisam volela, već  samo njegovo ime i  poreklo... To je bila najveća greška u

dati, mi pokloni zver koja zove ako Teobald... Ah, onu Teobalde, ti ćse eš tek videti šta je sve osvetnik u stanju da izmisli, a ja ću se pobrinuti da se na tebi isprobaju mučenja kakva još nikada nijedan čovek nije podneo. Ti si Teobalde, jedna od crnih senki iz moje  prošlosti. Zapam Zapamtila tila sam te dobro... Čini mi se kao da je ju če bilo, a od toga doba je prošlo punih sedamnaest

mom zlo čin.životu, i to ne samo greška, već i  – No, sve je uzelo drugačiji obrt od onoga što sam ja zamišljala u svojoj  bolesnoj mašti. Zelela sam da  postanem grofica od Pariza, ali mi je  jedino uspelo da postanem Šarlova ljubavnica. Stidim se sada kad  pomislim na to... Zatim je došla sramota. Rodila sam sina... Ah, moj

 

mali Armane, jedina uteho moga života. Onda sam se povukla i zatvorila u onu strašnu kuću u Dižonu. Živela sam samo za svoga sina, ne đ

koja najviše mrzim. To su dve zveri... Dva demona u ljudskom liku. Oni su mi otrovali život. Ne marim što su mene hteli da ubiju. To bi im oprostila,

ć

usu uju Možda i se da svetom. bih sese ipojavim ubila đa pred nije  bilo Armana... Njemu sam se potpuno  posvetila, negujući ga i posmatrajući ga kako raste. Našla sam u njemu utehu i razonodu. Kad već  nisam mogla da budem supruga, htela sam da  budem majka... Da... Majka. I to sam  bila. Gledajući svoga sinčića ja sam zaboravljala na prošlost i gledala sam samo u budućnost, a sva moja  budućnost bio je moj sin. Svu nežnost i svu ljubav posvetila sam Armanu i sada vidim da je to bilo jedino doba kada sam zaista živela. Sizan za trenutak prestade da razgovara sama sa sobom. Bila se tako  pritajila, da se činilo da i ne diše.  Njeno lice se izmeni, i daje neko mogao da je vidi, primetio bi ogromnu  promenu.. Ono je sada bilo puno  promenu

oprostila bi immnogo od sveggore srca.i No, oni su učinili nešto gnusnije... To je bilo užasno. Naredili su Teobaldu da odnese i ubije moga sina. Taj strašni čovek je tő uradio... A da bi moja nesreća bila još veća, ja sam ostala živa... da, ja sam živela... Moje molitve su ipak uslišene... Margarita je majka, majka kao što sam i ja... Sizan se uspravi, a njene oči još većim sjajem zasvetliše u mraku.  – Margarito... Margarito... Tvoja k ći će umreti. Ona će proći isto onako kako je prošao i moj sin. Umreće pred tvojim očima. Hoću da prepatiš ono što sam i ja  prepatila, a tek tada ćeš shvatiti šta je  prava grozota. Što se tiče Šarla, ni njega nisam zaboravila. On je odavno zreo za vešala, a ja sam ih zaista i  pripremila. Provalija je gotova gotova i njih dvoje se nalaze gotovo na samoj njenoj

topline i nežnosti ljubavi.i blagosti. Bilo je puno materinske  Njoj se činilo da vidi svoga sina, svog malog Armana. Zamišljala je da gleda slatnog i lepog sinčića, kako joj  pruža svoje ručice i čavrlja svojim  prijatnim glasićem, koji je za nesretnu Sizan bio najlepša muzika. muzika.  – Margarita... Šari... – šapnu ona  ponovo i oseti jezu – to su dva imena

ivici. samo prstom ih gurnem  pa će Treba se strmoglaviti, i todatako strašno da će se o tome pričati i posle nekoliko vekova... Još dugo je Sizan tako šaputala, a lice bi joj se čas smračilo, čas bi sinulo. Počela je podrhtavati od  jutarnje svežine, jer samo što nije svanulo. No, Sizani nije bi palo na  pamet da ode. Ona samo promeni

 

mesto i nađe drugo sklonište, čvrsto odlučivši da čeka. Ona je htela da vidi da li će Mirabel, Teobald i Žana izaći iz Vivreovog dvorca. Morala je da

ruku, gledala ga zaljubljeno i smejala se veselo rečima koje joj je on govorio.  Na dva koraka iza njih stupali su Rano i Etjen nakrivljenih kapa, a po hodu se

ć

sazna e ostaviti Žanu.u dvorcu – će ostati  – gde Možda  pomisli ona. – Onda ipak moram čekati, jer hoću da budem sasvim sigurna. U taj mah kroz zapuštena vrata dvorca braće od Vivrea izađoše pet osoba. Sizan ih ugleda i naježi se pri  pomisli šta bi bilo da je otišla. U tom slučaju ona nikada ne bi saznala gde se nalazi Žana, k ćer žene koja joj je upropastila život i nevina žrtva njene  buduće osvete.  – Evo ih, šapnu ona i skloni se iza  jednog ugla gde je nisu mogli  primetiti. Ona je videla kako je grupa izašla iz Vivreovog dvorca. Prepoznade Žanu, Mirabela i Teobalda, dok ostalu dvojicu nije poznavala. Rano Šaperon i

videlo nije bilo da ga daje vino bilou udvorcu izobilju. Na loše krajui malene povorke koračao je Teobald. On je zverao levo i desno, a ruka mu je  bila stalno na dršci dršci mača. Sizan nije bilo teško da ih prati kroz splet krivudavih uličica, koje su inače bile uzane i prljave. Mogla je da ide iza njih na dosta velikom razmaku, ne plašeći se da će je oni primetiti. Izašli su iz ulice Fromantel, prešli  preko trga, probili se kroz nekoliko tesnih uličica i prešli nekoliko mostova, dok najzad nisu stigli do vrata ispred kojih se nalazila Đačka livada. Gradska vrata su se tek bila otvorila i već  su se pojavili prvi  prodavci životnih namirnica. Nekoliko kola ušlo je u Pariz koji je po čeo da se  budi iz teškog teškog sna.

Etjen Buard joj nepoznati, Sizan se pitalabili ko su bi mogli da budu tii ljudi.  – Sigurno je vode negde gde će stalno stanovati – pomisli Sizan,  promatrajući grupu ljudi, koja je  prolazila pored nje i videći kako Mirabel ide sretan pored lepe Zane. Mirabel i Žana su išli jedno pored drugoga. Žana se oslanjala na njegovu

s pratnjom prošao kroz Kada vrataje iMirabel odmakao dosta daleko, Sizan se još više uvi u svoj ogrtač, pa onda izađe iz Pariza kroz istu kapiju kroz koju je prošao i Mirabel. Ispred zidina se pružalo polje,  pusto i neobrađeno, a kroz nekoliko kestenova, koji su rasli raštrkani po  polju videla se opatija Sen Zermen.

 

Zgrade opatije nalazile su se na kraju Đačke livade. Sizan se nije usuđivala da pođe za njima, jer bi je na otvorenom polju

 – Koješta – reče Etjen. – Kakvi bi mi drugovi bili, kada bismo zaboravili dan koji nije kao svaki drugi.  – Dakle, vaša vaša družina je spremna spremna??

sigurnokesten primetili. sé prisloni uz  jedan i neštoZato kasnije opazi kako  je Mirabel s družinom ušao u malu,  belu kućicu koja je pripadala čuvaru opatye. Zadržali su se u kućici  petnaestak minuta, minuta, a onda svi svi izađoše. Samo Žana nije bila s njima.  – Tako sam i mislila – prošapta Sizan. – Oni su je ostavili tu i ja znara gde je. Sad treba samo đa pružim ruku i da se dočepam Margaritine k ćeri... Vreme je da se vratim u Pariz. Sizan u tom trenutku začu buku i komešanje u Parizu, a kad stiže do Luvra začudi se videći da se strelci skupljaju i za nešto pripremaju.  Nije se setila da je za današnji dan Mirabel pozvao na dvoboj Anrija od Avinjona. Sizan promače kroz vrata dvorca i uputi se Margaritinim odajama.

Razum Razume e se... Nego, kakokakva bi bilo da ti –malo odspavaš, jer znaš te  borba očekuje. Anri od Avinjona je dobar borac.  – Nije potrebno, prijatelji, prijatelji, nasmaja nasmaja se Arman. Sada se osećam svežiji i snažniji nego ikada. Ne znam da li je Teobald umoran.  – Isto kao i gospoda Rano i Etjen... Kad ne mogu danju, noću sigurno neću da spavam, jer to bi bilo najgluplje što se može zamisliti. Noć je stvorena za život, drugovi.  – Onda brže da se rastanem rastanemo. o. U Parizu se već  čuje žamor, a to se verovatno Anri od Avinjona sprema da  pođe "sam" na Đačku livadu.  – Na nas se možeš osloniti, Mirabele.  – Zbogom! Zbogom! Zatim se rastadoše, pa Etjen i

** ** ** Prijatelji – reče Mirabel kada izađoše iz opatije – sada sam mnogo mirniji. Sklonili smo Žanu i nemamo  briga oko nje. Nego, da vi niste zaboravili koji je danas dan.

Rano proiđTeobald oše krozsevrata Sen drugom^ Denis, a Mirabel uputiše ulazu u grad. Žurno su se probijali živim  pariškim ulicama, dok najzad ne stigoše pred kr čmu "Dvanaest apostola", gde ih dočeka lukavi kr čmar žmiravog pogleda.  – Vaši konji su spremni, gospodine Mirabel – reče on.

 

 – Teobalde, uzmi konje i idi... Ti znaš gde ćemo se naći.  – Znam, gospodaru... Nego, kako  bi bilo da se mi danas ne rastajemo,

Zaista u Parizu je počelo čudno neko komešanje, i to još od ranog  jutra.  Najveća huka i buka dopirala je iz đ č

 jer... –  – Idi, rekao sam ti... Ti gledaj svoja posla, Teobalde, ali hoću da me čekaš s konjima pre početka dvoboja.  – Dobro, gospodaru. gospodaru. Teobald uze tri konja, koji su bili osedlani, pa se jednom baci na sedlo, a druga dva povede za sobom. On izađe iz Pariza i stiže do opatije, pa onda  pusti konje da pasu, a sam sede na travu, izvuče iz korica mač  i nekakvu zar đalu turpiju, pa stade da ga oštri. Radio je to spokojno, zviždeći melodiju nekakve pesme koja se tada  pevušila u Parizu. Parizu. Mirabel je pak otišao u dvorac  braće od Vivrea. Obojicu je zatekao na nogama, potpuno spremne za boj, sa crnim maskama preko lica.  – Pariz vri – reče Pol.  – Tako izgleda... izgleda... Biće zbrke kakvu

" a kog kvarta", koji kvartu je u stvari grad u gradu. U ovom živeli bio su,  pili i jeli, spavali pod vedrim nebom, na ulicama ili pragovima udžerica,  probisveti, gotovani, gotovani, kockari, ubojice,  propali plemići, prosjaci, koji su u svom žargonu sebe nazivali "đacima". Po njima je i kvart dobio ime, po njima  je i livada kod kapije Sen Denis nazvana "Đačkom livadom". Tog jutra, još pre devet sati, naoružane gomile stadoše se  pojavljivati na ulici, noseći zastave i vitlajući mačevima. Bila je to neobuzdana rulja skitnica i ološa kakvih je u to vreme Pariz bio prepun. Jedan jedini čovek imao je moć  da zapoveda i komanduje ovom gomilom, koja je sebe nazivala kraljevstvom, a svoga vodu-kraljem. Taj čovek bio je Rano Saperon, kralj vagabunda, a ta

ovaj nikada upamtio... Čini mi segrad da ćnije e gospodinu Anriju praviti društvo nekoliko stotina strelaca.  – Žamor se ve već čuje...  – Pa dabome da se čuje. Dižu se i dva moćna velikana sa svojim ljudima. Etjen Buard i Rano Saperon neće sedeti skrštenih ruku...

neobuzdana i strašna gomila bili su njegovi podanici. Bilo ih je mnogo, svi su bili isprobane ubojice i ljudi kojima nije mnogo stalo do života. Sa stahovitom drekom i  pretnjama, oni su pošli prema prema Đačkoj livadi, uterujući prolaznicima strah u kosti.

 

S druge strane grada kretalo se galilejsko carstvo, ispred koga je  ponosito stupao Etjen Buard, "car" galilejski, koji je nedavno prilepio još

Drugom četom komandovao je Remon od Ažila, hrabar čovek i odana ličnost Anrija od Avinjona. Trećom četom zapovedao je Žil od

 jedan dod dodatak atak svojoj tituli – i "judejski". Galilejsko "udruženje" kretalo se iz istoimene ulice sa zastavama i muzikom, predvođeno svojim carem Etjenom Buardom. U stvari, "galileji" su bili avanturisti, skitnice i pustolovi, ljudi s konca i konopca, spremni na sve, od kojih je čovek mogao doživeti najveća iznenađenja. Bilo ih je veoma mnogo, s obzirom da su "galilejima" smatrani i mnogi trgovci, piŠarl,  poluplemiići...  poluplem Kada su ove dve gomile izašle na Đačku livadu, postrojile su se, a na njihovom čelu bili su Rano i Etjen, okruženi svojim zamenicima. Njihovi doglavnici su bili najprgaviji, najbolji  borci i najodlu najodlučniji ljudi iz ove gomile. S druge strane Đačke livade nedaleko od opatije, postrojile su se

Tuluza, intimni prijatelj Avinjona, koga je ovaj odabrao za Zaninog muža. Odmah pored Žila stajao je Anri od Avinjona, koji je bio za veliku borbu.  – Vidite li Žile – reče Avinjon  pokazavši  pokazav ši na gomilu.  – Vidim. Ne Ne sviđa mi se sve ovo.  – Ništa ne brinite. U pravi čas će nam stići pomoć ako nam ustreba. ust reba. Strelci su bili raspoređeni po  pravim strategijskim načelima: prva četa je bila postrojena paralelno sa Senom, druga pod pravim uglom  prema jarku opatije, a treća isto tako.  Na ovaj način formirao se nepotpuni kvadrat, jer se čete nisu nigde spajale,  pa je na uglovima uglovima bilo ddosta osta prostora. Anri od Avinjona pogna konja i zaustavi se u sredini ovoga kvadrata, razmišljajući šta da preduzme. Njegov mozak je radio grozničavom brzinom,

čhrabri ete strelaca. ljudi, aliBili su

adrugom. slike su se smenjivale jedna za Čas je mislio na Margaritu, čas na grofa od Pariza, čas na čudno i neprirodno primirje s tim čovekom.  No, njegove misli su uglavn uglavnom om bile koncentrisane na dve osobe: na Žanu i Armana Mirabela.  – Bolje je da umre nego da bude njegova, zaključi on, – Da li će se

su to odabrani uzdrhtali kada sui videli kakva se sila slegla na Đačku livadu. Jednom od tih četa komandovao je grof Šarl od Pariza, novopečeni  prijatelj Anrija od Avinjona. On je došao ovamo, uživajući unapred što će  jednom doći kraj tom prokletom Mirabelu.

 

Mirabel usuditi da dođe?... Sigurno da hoće, jer ova banda skitnica i ubojica nije uzalud pritisla Đačku livadu. Međutim, grof od Pariza je u

dok su se čete strelaca pripremale za napad. Grof Šari od Pariza okrenu konja i umače, želeći da se stavi pod okrilje č

 pratnji strelaca prišao gomili,  pred kojom konekoliko jom su stajali Etjen i Rano.  – Sluga sam ponizan – pozd pozdravi ravi ga Etjen, poklonivši se duboko, ali  pritom ne skinu šešir s glave, a vagabundi i galileji se iskidaše od smeha.  – Ko ste vi? vi?  – Čudno pitanje, gospodine grofe. Čini mi se da smo imali čast da se upoznamo pre nekoliko dana, kada su vam ono namakli omču na vrat... Zar se ne sećate?  – Zašto ste došli? – dreknu grof  pocrvenevši  pocrvenev ši do ušiju.  – Na paradu – umeša se Rano. – Saznali smo da će se ovde održati  parada, pa smo došli da je gledamo.  – I da vam priredimo užitak, gospodine grofe.  – Danas nije dan parade. Raziđite

svoje pre negoušto ga vagabundi čepaju galileji ete, ne do svoje kandže. i  – Na vešala s njim! njim!  – Ne daj, pobeže... pobeže... Grmljavina glasova postade neizdržljiva. Od ove dreke se i Pariz morao uplašiti, a kamoli Šari, Avinjon i ostali.  No, u momentu momentu kada je vika bila najjača nasta tajac, a mrtva tišina zavlada na Đačkoj livadi. Bilo je čudnovato kako odjednom svi umukoše. To su Rano i Etjen bili dali znak svojim "podanicima" da se utišaju. Oni su po triput dunuli u neke zviždaljke, kratko i odsečno, a na taj pisak na Đačkoj livadi zavladala je tišina. tiš ina.  – Šta ovo znači? – promrmlja Žil od Tuluza.  – Sad ćete videti.

se, inače ću narediti da vas strelci rasteraju.  – U Senu s njim!... njim!...  – On nas vreda!... vreda!...  – Daj da ga ga živog od oderemo!... eremo!...  – Na lomaču s njim!...  – Ura... Ura... Ura...  Nasta strahovita dreka. Vagabundi i galileji su vitlali golim mačevima,

 – Ni Ne svi đa mi No, se ovo!  – meni... ne moram moramoo se  brinuti. Pomo Pomoć će nam stići na vreme.  – Dobro je da ste na to mislili, dragi Avinjone.  – Ah!... Evo ih!  – Koga?!  – Mirabel dolazi. dolazi. Avinjon se strese i škrgutnu zubima, pa se uhvati rukom za mač,

 

 pogledavši na onu stranu kuda je Žil  pogledavši  pokazao rukom. Zaista, dolazio je Arman Mirabel. On je s dvojicom prijatelja izašao

 podiže ruku naredivši im da budu strpljivi. Žil od Tuluza opsova i stade da reži kao pas kada mu otmu kost, koju je upravo hteo zagristi. ć

iz opatije. Jahali su konjima, mirno ći. Mirabel i dostojanstveno, ne na žure je išao u sredini, bez maske, smelog lika i drska držanja. On se osmehivao i otpozdravljao vagabundima i galilejima. S leve i desne njegove strane pratila su ga dva jahača pod maskama, koji su se bili uzdigli na stremenima kad su ugledali svu tu silu na Đačkoj livadi. Pet-šest koraka iza ovih ljudi išao je Teobald, isprsivši se da izgleda što dostojanstveniji, dok mu  je mač  udarao po zemlji. Mirabel i njegovi drugovi uputiše se središnjoj gomili gde je l io Avinjon sa ostalima, a Teobald priđe Ranu i Etjenu, pa stade nešto šaputati s njima, smejući se. Kada stigoše u blizinu Avinjona, oni zastadoše, a čovek s Mirabeleve leve strane skide rog, koji mu je visio  preko ramena. On ga prinese ustima i

Stanite – naredi nar edi Avinjon Avinjon. – Hoovau  prvo – da čujem kako će mi . se gospoda izviniti. Ako to budu učinili na pristojan i lep način, onda ću i ja  biti milostiv prema prema njim njima. a.  – Tako je – dodade Šarl od Pariza.  – Da čujemo izvinjenje.  – Ako se lepo izvinite – nastavi Avinjon – onda ću i ja biti milostiv kao što sam kazao. Ta moja milost sastojaće se u tome što ne će biti mučeni već ćemo ih samo obesiti. Arman Mirabel i ne trepnu na te reči. Preko lica mu pređe osmeh, a oči mu sevnuše.  – Zaista sam došao zbog izvinjenja – viknu Mirabel gorko. – I to baš vama, monsenjeru Anri od Avinjona. Posle ovih reči raspoloženje se izmeni. Vagabundi i galileji stadoše

tri puta dunu uistupi njega. napred i stade Mirabel nedaleko od Avinjona, hladan, dostojanstven i miran. Činilo se jedino da mu je oko usana zaigrao podrugljiv osmeh. Žil od Tuluza dade znak. Strelci se spremiše da jurnu na Mirabela i njegove pratioce, ali ostadoše na mestu, videći da Avinjon

zaprepaš ćeno nasmejaše, gunđati. Strelci zadovoljno samo se je Avinjon ostao hladan, jer je znao da Mirabel nešto smera.  – Izvinjavajte Izvinjavajte se – viknu Avinjon  – ali samo biranim rečima i pristojnim izrazima, a ja vam dajem svoju  plemićku reč da nećete biti stavnjeni ni na kakve muke, već  ćete biti samo obešeni.

 

 – Monsenjeru Monsenjeru – prihvati Mirabel gromko – pobrinuću se da izaberem najbolje i najprikladnije izraze. Vaša milost će mi oprostiti, ako moje reči ne ć

Mirabel se osmehivao i činilo se kao da je danas bio veoma raspoložen. Uostalom, imao je i zašto. Spasio je Žanu i sad je stajao oči u oči sa svojim ć

 budu kitnjaste. Stvarno, ho u da sedovoljno izvinim. Ja sam pogrešio. Malopre, kada sam s prijateljima izašao iz Pariza, čuo sam da ste na Đačkoj livadi. Mislio sam da ste došli na dvoboj na koji sam vas izazvao. Izvinjavam se sto puta i molim za oproštenje. Pogrešio sam kad sam  pomislio da ste došli na dvoboj. dvoboj. Gromoglasan smeh zaori se iz redova vagabunda i galileja, a Avinjon  prvo pobledi, pobledi, a onda pozeleni.  – Ne dajte mu da govori dalje – dobaci Šarl od Pariza.  – Monsenjeru Monsenjeru – nastavi Mirabel, a onda posle ove reči na Đačkoj livadi zavlada mrtva tišina, – monsenjeru, kada sam došao ovamo iznenadio sam se videći vas. Tada sam sebi rekao: "Mirabele, pogrešio si. Avinjon nije tolika kukavica, za kakvog ga

najlju im protivnikom.  – Došao sam – nastavi nastavi Mirabel – u ime svojih prijatelja koje gospodin Avinjon zna dobro. To su Pol i Gij od Vivrea, koji su nedavno ubijeni.  – Ubijeni! – viknu Avinjon, ali se to što je rekao nije ni čulo, jer je gomila počela da dreči.  – Njihovi leševi leševi nađeni su u Seni –  prolomi se Mirabelov glas. Na Đačkoj livadi ponovo nastade tišina i sve se  pretvori u uho. uho.  – Ja tvrdim da je ttoo istina – čuo se  jedan snažan i hrapav glas. glas. Bio je to Teobald, koji je dotle stajao s Etjenom i Ranoom.  – Jeste! – ja sam ih izvadio iz reke, časti mi... Kako su ubijeni i ko je to učinio meni nije poznato. Znam samo toliko, da su ta dva čestita mladića bila ušivena u jednu vreću

smatraš."moje Molim vas, monsenjeru,  primite izvinjenje zbog mog  pogrešnog mišljenja.  – Živeo Mirabel! – zaurlaše vagabundi i galileji. Avinjon je znao svog protivnika i  bio je siguran da ga ne može uplašiti. Bledeo je i crveneo, ali je ipak smogao snage da da strelcima znak da budu spremni.

čudnog oblika... –– nastavi  – Teobald! progun progunArman. đa Šari

od

Pariza.  – Moje poštovan poštovanje, je, monsenjeru, monsenjeru, grofe od  Pariza – isceri se Teobald trgnuvši mač, da bi pozdravio Šarla od Pariza, kao što su plemići obično  pozdravljali  pozdravl jali jedan drug drugog. og.  – Samo pričekaj... Danas ćeš omastiti konopac.

 

***

 – Zar nije interesantno pričati o leševima i utopljenicima? – reče Teobald veselo. – Biće mi veoma žao ako je gospodin grof gadljiv, pa smo

Sizan se vratila u Luvr kada je sunce već izlazilo. Ona je bila poptuno

mu apetit. U čeka vaspokvarili vašojovom palatiprilikom gospodski ručak, a grehota bi bilo kad ne biste bili u stanju da ga pojedete... Uostalom,  pozovite mene... mene...  – Monsenjeru Monsenjeru – razleže se Mirabelov glas. Avinjon uzdrhta,  predosećajući da je došao najodlučniji momenat.  – Govori!  – Kao što znate, gospod gospodine ine od Avinjona, ja dolazim u ime ova dva  pokojnika,, zatim u ime pariškog  pokojnika naroda, i najzad, u svoje ime. Pitam vas otvoreno, jeste li došli na dvoboj, ili ne? Ja vas pozivam na borbu na život i smrt, u tom dvoboju neće biti  poštede. Ostavljam vam da birate oružje. Možemo se boriti mačevima, noževima i kopljima... Birajte, ako niste kukavica!

zadovoljna noći.je Ispunila joj se davna želja:ovom saznala gde se nalazi Margaritina k ći, koju je nameravala da umori pred očima njene majke, i tako zadovolji svoju žudnju za osvetom. Vesela srca ona je ušla u kraljičine odaje. Međutim, cele te noći Margarita nije oka sklopila. Kada se vratila iz  Nejske kule, bila je toliko uzbuđena da nije mogla da se pribere. Trebalo joj je dva puna sata da se smiri i opusti. Zatvorila se u svoju spavaću sobu i ne  pomišljajući da legne. Sela je u fotelju i prepustila se mislima. Tako je dočekala svanuće, a kada su sunčevi zraci prodrli u sobu, ustala  je i pozvala dvorkinju. dvorkinju.  – Razmesti krevet – naredi ona, setivši se da bi njen muž mogao do ći i videti da cele noći nije bila u krevetu.

 – Na–vešala ću ga! ja tebe – dreknu Avinjon. Uhvatite  – Napred! – uzvikn uzviknuu Žil od Tuluza.  – Napred vagabun vagabundi! di! – riknu Rano.  – Napred strelci! – zagrm zagrmii Šarl od Pariza.  – Napred galileji! – razdera se Etjen.

 – Odmah Odmah!  – Č im to! završiš, idi i nađi gospodina Ademara od Lonteja, pa mu reci da ga očekujem u svojoj kapeli.  – Vaša zapovest zapovest biće izvršena. Margarita priđe prozoru i dugo osluškivaše žumor Pariza. Glasni  povici vagabunda vagabunda i galileja, koji su se  baš tada spremali za polazak na Đačku livadu, zbunili su je i začudili.

 

Prešla je uskoro u kapelu, ali joj nije padalo na pamet da se pomoli. Ona je vrlo često upotrebljavala ovu kapelu kao prostoriju u kojoj je pravila

 – Čudim se gospodinu od Avinjona. Mislim da bi bilo mnogo  pametnije da uhvate ttog og čoveka, pa ne  bi bilo skandala, niti bi se o njemu više

svoje planove. Strašne imisli morile paklene su Margaritu Burgonjsku, ona  prosto nije verovala da je bilo istinito sve ono što je preživela te noći.  – Gospodin Gospodin kapetan Adem Ademar ar od Lonteja – prijavi sobarica, posetioca.  – Neka uđe. Kapetan Ademar uđe i duboko se  pokloni, pa onda ostade kraj vrata očekujući da ga Margarita prva oslovi. Margarita ga je promatrala nekoliko trenutaka, zaboravivši zbog čega ga je zvala. Trže se i potpuno pribra.  – Kapetane – reče ona – čujem neki žamor u Parizu. Rekoše mi da se nešto dešava.  – Imate pravo, zaista se nešto  priprema.  – Znate li šta je to?  – Moram biti obavešten, jer je to moja dužnost. Vagabundi galileji se

govorilo.  – Nažalost, to nije nije mogu moguće. Tražen  je na sve strane, ali kao da je u zemlju  propao. To je đavolski čovek koji se ne  boji nikoga. Jedino Jedino što su žbiri doznal doznali,i, to je da je on ovo sve pripremio za danas, što znači da će sigurno doći na Đačku livadu. Margarita nabra obrve i zamisli se, a onda pređe rukom preko čela, kao da  je htela da odagn odagnee crne misli koje su je  pritiskale.  – Pronađite i uhvatite tog Mirabela, kapetane!  – Treba li da ga ubijem – zapita Ademar od Lonteja, a u glasu mu se oseti nesigurnost, jer mu nije prijala  pomisao da mora da se uhvati u koštac s Mirabelom.  – Ne – odlučno reče Margarita! – Morate ga uhvatiti.

spremaju na Đačku livadu.  – Na da Đaiza čkuđulivadu?  – Da, gospođo, odlučili su da se  pridruže onom prokletom Mirabelu, koji je za danas pozvao na dvoboj monsenjera od Avinjona.  – Mislite li da će Mirabel biti tako drzak da dođe na livadu?  – Siguran sam da će doći. Uostalom, tako se priča...

brige. samjemislio da  – gaBudite treba bez ubiti, kaoJa što bilo naređeno.  – Naprotiv, Naprotiv, ne smete ga ubiti, Ademare. Meni je on potreban živ. Dakle, uhvatićete ga. Uzdam se u vas,  jer u vas imam poverenja. Osim toga, Ademare, ja hoću da prisustvujem toj  bici.

 

 – To je bar lako... Kao što znate, na Đačkoj livadi biće i tri čete strelaca, a četvrta, koju ja predvodim, nalaziće se u dvorištu opatije, na kraju Đačke

A šta sam ja od njega tražila za sve to? Gotovo ništa. Samo malo ljubavi i nežnosti, a zaljubljenoj ženi ne treba mnogo... Teško tebi, ć

livade. vam ćnapomenem četa danajve moja Treba a, najjačada jei najmnogobrojnija.  – Vi ćete me otpratiti tamo?  – Razume Razume se... Setio sam se  jednog mesta gde ćete biti potpuno sigurni i odakle ćete moći promatrati  borbu. To mesto je vratarev vratarevaa kućica... Sa svih strana ću je opkoliti strelcima, tako da ćete biti u potpuno potpunojj sigurnosti.  – Dobro ste se toga setili.  – Da vas povedem? povedem?  – Ne. Neću da se zna da sam ja tamo. Vi samo idite, a ja ću već  doći.  Naći ćemo se u opatiji.  – Možete se slobodno osloniti na mene. – reče Ademar od Loteja, duboko se klanjajući i odstupajući korak po korak, dok najzad ne iza đe. Margarita nervozno napusti kapelu i požuri u svoju sobu, pitajući se da li

Mirabele... Gde lije avenje  ta Svanulo je odavno, jošSizan?... nema... Da li je saznala kuda je Mirabel odveo moju k ćer?... Ona mi ga je preotela, moja rođena k ći... Lepa je, lepša od mene... No, ja ne mogu biti milostiva... Ja sam Margarita, a Margarita nikada nije priznala da je pobeđena... Neko je  pred vratima... vratima... Ah, to si ti, Sizan.  – Ja, gospođo – reče Sizan ušavši.  – Jesi li što saznala? – zapita Margarita nervozno.  – Na žalost ništa... Prošla sam čitav Pariz, bila svuda i videla sve. Zakasnila sam, gospodarice.  – Jesi li išla do one one kuće?  – Jesam, gospodar gospodarice. ice. Kada sam stigla tamo, bila je prazna.  – A moji čuvari?... Staje bilo s njima?  – Ima nekoliko leševa u dvorištu

ćiza e đMirabel imati toliko e na Đačku livadu.

kuće. Videla sam idva ranjenika, verovatno su neki pobegli. Ko bi,a uostalom, i mogao da se odupre onom đavolu koji se zove Mirabel. Margaritu kao da ova vest nije mnogo uzbudila. Mučile su je ljubomora i mržnja.  – Mislila sam da će se tako nešto i desiti – reče ona rezignirano. – Je li

srnelosti da Margarita nikako nije mogla da zaboravi uvrede i poniženja kojima je Mirabel počastio. Najteže joj je padalo što taj čovek odbija njenu ljubav.  – Budala... Šta sam mu sve nudila. Da je bio pametan mogao bi staviti na glavu i krunu Francuske.

 

Sizan, šta je sa napitkom koji si mi obećala?  – Gotov je, gospodar gospodarice. ice. Ja sam vam rekla da je gotov, a vi dobro

 – Glavno je da uhvatimo uhvatimo Mirabela, a za Žanu je lako, Mirabel će mi odati gde se ona nalazi. Sizan uzdrhta i jedva se uzdrža da

znate, nije tačda no. nikad nisam rekla ono što  – Sizan, je li istina sve što si mi govorila? Hoće li onaj koji popije taj napitak zaista osetiti paklene muke?  – Kazala sam, a i sada tvrdim, da će čovek bezumno zavoleti ženu koja mu bude dala taj napitak. Voleće je ludo i neizmerno, bez obzira je li to njegova volja ili nije.  – Zaista...  – Voleće je čak i ako je do tog trenutka mrzeo. Mržnja će se  preobraziti u strastvenu ljubav, koja će se pretvoriti u vatrenu groznicu.  Njegova krv će se uzburkati i postati uzavrela lava. Strast će ga rastrgnuti i on će umreti u većim mukama nego što su one kada čoveka bace na lomaču. Ovo ubijanje je strašnije od spaljivanja, jer čovek na lomači sagori

ne pokažeodala svojunjeno nervozu, koja bi Margariti raspoloženje. Sizan je uvidela da njen plan o osveti  počinje da propada.  – Kako ćete uhvatiti Mirabela?  – To neće biti naročito teško. On  je danas zakazao dvoboj Anriju od Avinjona na Đačkoj livadi.  – Da li će doći?  – Hoće. Anri od Avinjona nije toliko lud da sam ode tamo. On je odveo tri čete strelaca, a ja sam poslala Ademara od Lonteja sa još jednom četom, jačom od svih. Plan je već  skovan. Uostalom i ja ću biti tamo.  – Ići ćete na Đačku livadu? Da to ne bude opasno?!  – Neće... Ja neću biti na razbojištu, nego u opatiji.  – U opatiji? – prošapta Sizan. Sizan.  – Jeste... Zašto te to čudi?

za nekoliko sati, aaod ljubavnog žara se umire mesecima, možda i godinama.  – Margarita Margarita se topila od miline. Ove reči bile su najbolji melem za njeno raskrvareno srce.  – Dobro je – reče Margarita... A tada, Sizan, tada...  – A Žana? – zapita bojažljivo Sizan.

Skloniću se, vratarevu kućzapravo icu. 1 skloni ti ćešćemo poćise sau mnom. Sizan ništa ne odgovori već  samo klimnu glavom. glavom. Shvatila je da od njene osvete niša neće biti. Malo kasnije dve žene izađoše iz Luvra. Njihova lica bila su pokrivena maskama. Kad su izašle iz grada

 

ugledale su čudnu gomilu koja je bila skoncentrisana na livadi.  – Svašta će se ovde desiti. – reče Sizan.

Zatim prior uvede gošće u Žeraldovu kućicu koja je imala dva izlaza. Jedan u opatisjko dvorište, a drugi na Đačku livadu.

ć

Vidim i ja. Ovaj Ovi aj galileji dvoboj nesue biti lak.  – Vagabundi se obezobrazili... No, šta se mene ti ču ostali... Mene ovde interesuje samo  jedna ličnost.  – Arman Mirabel? Mirabel?  – Tako je. Zaobilaznim putem došle su do opatije, ali im vratar ne dozvoli da uđu,  jer je ženama bilo zabranjeno da ulaze u manastir. Margarita naredi da se  pozovee Ademar od Lonteja, koji se  pozov  pojavi istog trenukta. Za njime je išao  prior, kome kapetan nešto šapnu, a ovaj se duboko pokloni nepoznatim ženama. Dvorište opatije bilo je puno strelaca, koji su nestrpljivo čekali da im kapetan Lontej da znak, pa da se i oni pojave na livadi. U tom trenutku, kada je Margarita

 – Žerald Margaritu i Sizan na gornji spratodvede i smesti ih u sobu, koja  je gledala na Đačku livadu. Bilo je to veoma zgodno mesto odakle se moglo  promatrati sve sve što se događa na livadi. Margarita priđe prozoru i pogleda na poljanu. Borba još nije bila počela. Sizan je stajala iza nje, bleda kao mrtvac, jer je znala da se u istoj ku ći nalazi Margaritina k ći Žana. Stvarno je tako i bilo. Žana je zaista bila u kući i to u susednoj sobi. I ona je stajala kraj prozora i kroz otškrinutu zavesu posmatrala sta se dogada na Đačkoj livadi. Sirotica, nije ni slutila da je u najskorije vreme očekuje strahovito iskušenje i da bezbroj opasnosti lebdi nad njenom glavom.

ušlaizazivao u kuću čAvinjona. Žeralda, Mirabel je  baš Auvara vinjona.  – Hoće li se nešto desiti? – zapita Margarita kapetana Ademara.  – Izgleda. Prve čarke samo što nisu počele.  – Vi znate šta vam vam je dužno dužnost. st.  – Ne brinite. Vaše zapovesti biće doslovce ispunjene.

Kada se masa ljudi na livadi uskomeša, započe i bitka. Vagabundi i galileji počeše napadati. Strelci nisu znali na koju stranu da se okrenu, jer je rulja navalila na njih sa svih strana. Započe strahovita bitka. Začu se zveket mačeva, a jauci, psovke i vika odjekivahu po Đačkoj livadi. Poljana se pretvori u razbojište, na kome se

***

 

čulo

samo zveketanje oružja i zapomaganje samrtnika.  – U ime Avinjona, vikali su strelci.

njima, dok sam Teobald ostade kraj Mirabela. U tom času se Avinjon nađe  ponovo pred Armanom Armanom,, ali potpuno č

 – U ime pravde, odgovarao je hor skitnica. Čim je započela bitka, Mirabel i Avinjon su poskakali s konja, a Mirabel se pobrinuo da mu Avinjon ne umakne.  Njih dvojica se nađoše jedan naspram drugoga, no Avinjon viknu i zatraži pomoć.  Nekoliko strelaca doleteše, a Arman i njegovi maskirani pratioci trgoše mačeve. Poče ogor čena borba, u kojoj su Mirabel, Pol i Gij od Vivrea neštedimice delili udarce, otskakivali, odbijali napade i obarali protivnike. Jedan čovek tada grmnu skoro neprirodnim glasom koji nadjača zveket mačeva i jauke ranjenika.  – Ovde sam!... sam!... Ovam Ovamoo bando! Bio je to Teobald. On se obratio jednoj gomili koja je

sam,Avinjon bez i ije baci zaštite. bespomoćan pogled oko sebe i shvati da je sve izgubljeno. On pozelene od besa. Vide da strelci odstupaju, jer je rulja bila nadmoćnija. Odred grofa od Pariza bio je priteran uz reku, a neki vojnici su već počeli da skaču u vodu. Druga dva odreda lagano su se povlačila. Vagabundi i galileji su urlali, tako da se ta vika čula čak u poslednjoj kućici na drugom kraju Pariza. Videći da je u nevolji, Avinjon isuka mač  i zauze borbeni stav, dok Mirabel učini to isto. Pol i Gij od Vivrea ostadoše pored Armana, A Teobald ostavi svoju "počasnu gardu" i vrati se, pa zauze mesto iza svoga gospodara.  – Smrt Avinjonu, derali su se vagabundi.

stajala mirno, ne mešajupo ćičasna se u borbu. To je bila Teobaldova garda, kako je on nazivao, a sastojala se isključivo od skitnica. Bila je to neobična četa, sastavljena od ljudi kojima su ovakvi sukobi više prijali od svega na svetu. Strelci su se morali povući i uskoro su se izmešali s odredom grofa od Pariza. Teobaldovi ljudi jurnuše za

 – Senu os njim. nga jim.  – U Udavim Udavimo kao m maačku.  – Monsenjeru, Monsenjeru, reče Mirabel glasno, – prihvatate li borbu.  – Prihvatam, Prihvatam, procedi Avinjon kroz zube. Oni jurnuše jedan na drugoga i silnom žestinom ukrstiše mačeve. Svakome od njih bilo je jasno da će se

 

voditi borba bez milosti, strahovita i nepoštedna, borba na život i smrt. Teobald, Pol i Gij stadoše skakati oko boraca, sprečavajući skitnice i

čeka

trenutak kada će mu zadati  poslednji udarac. udarac. Avinjon se povlačio korak po korak, stopu po stopu. Krajnjim

 probisvete duvremenu a ne ubiju borba Avinjona. Avinjona. U međda na Đačkoj livadi već  je bila ušla u završnu fazu. Strelci su bili potučeni i potisnuti. Zil od Tuluza se još borio, ali su odredi  bili razbijeni. razbijeni. Šari od Pariza bio je iščezao neznano kuda. Pod ovakvim okolnostima počeo  je neobični dvoboj između Avinjona i Armana. Bila je to ogor čena borba, jer su obojica bili odlični borci i gotovo  potpuno ravnoprav ravnopravni. ni. Anri od Avinjona bio je stariji, ali iskusniji, veštiji i pribraniji. On je hladno rasuđivao i u prvi mah je samo odbijao udarce, puštajući svoga protivnika da napada. Arman je bio mlađi, brži i aktivniji, ali je u borbu unosio više

naporom izbegavao je je smrtonosne udarce. Shvatio je da propao. Avinjon se povlačio prema zidu opatije, jer je tamo primetio jednu kućicu koja je bila jedina njegova šansa. Odmah je skovao plan. Ako se dočepa zida i uleti u kućicu vratara Žeralda, onda se spasao. Kad Mirabel vide šta Avinjon namerava, poče gubiti hladnokrvnost i  prisebnost. Stade napadati još žešće,  jer on ni po koju cenu nije smeo dozvoliti da Avinjon uđe u Žeraldovu kuću. Tu se nalazila Žana.. Međutim, stari lisac se nije dao zbuniti. Odbijajući udarce, u tri skoka se našao kraj male zgradice i prislonio leđa uz vrata. Tada poče glavni Mirabelov napad. Teobald, Rano, Etjen, Pol i Gij

žustrine, a to Hladnokrvnost će reći i više nepromišljenosti. ga nije izdavala, ali je on želeo da Što pre završi duel s čovekom, koga je toliko mrzeo. Anri od Avinjona je uvideo da s Armanom neće moći izaći na kraj, jer su njegovi naleti bili sve strašniji, i silovitiji. Avinjonu se činilo da sam đavo vitla plamenim mačem i da samo

 pratili su ali borbu izme đu Avinjona Mirabela, se nisu mešali. Gomila jei navijala za Mirabela. Poslednji ostaci strelaca bili su  potisnuti, a vagabundi vagabundi i gelileji su zagospodarili Đačkom livadom.  – Ovde sam grmnu Arman. Arman.  – Očitaj poslednju molitvu, monsenjeru, dreknu Teobald.  – Ura!...

 

 – Ubi ga...  – Probodi ga, ga, Mirabele!  – Za Gija, Pola i mene!.. mene!.... Čuvaj se, Avinjone!

Oni bez kolebanja uđoše u Žeraldovu kućicu i nađoše se u jednoj  prostranojj odaji. I Arman Mirabel je  prostrano  bio tu, s mačem u ruci. Pred njim je č

Mirabel zamahnuzai vrata, stvarnodabiseovaj  put pribio Avinjona ne dogodi nešto neobično. Pod pritiskom Avinjonovih leđa vrata se otvoriše i on upade u kuću, zalupivši vrata Mirabelu pred nosom. Banda jurnu na kuću strahovito urlajući.  – Ruši!  – Pali!  – Napred!... Ura!.. Ura! Ura!... ...  – Stoj, nadjača buku Mirabelov glas. Svi ućutaše i zastadoše.  – Drugovi, Drugovi, prijatelji, poče Mirabel. – Ovaj čovek je moj i niko nema prava na njega... Pustite me da dovršim posao koji sam maločas započeo... Idem u kuću sam. Mirabel jurnu, otvori vrata, pa ulete u kuću. Gomila se rasturi i ode da

stajao jedan s kapom pod rukom, uplašen ovek i ponizan. Na drugom kraju sobe, oslonjen o jedan ormán s mačem u ruci i sav zadiha, stajao je Anri od Avinjona.  – Gospodine, reče ponizno domaćin, – ova kuća pripada samostanu i vi ćete učiniti zločin  prema crkvi, ako i ovde napadnete gospodina koji je našao utočište pod ovim krovom.  – Uklonite se dobra starino! I ja vidom da će moje delo biti zločin  prema crkvi... Biće zaista zločin što će ovaj bandit biti ovde pogubljen, ali bih  ja u činio greh prema pravdi ako bih ga  poštedeo. Skloni Skloni se u str stranu, anu, star če.  – Žeralde, miči se odatle, reče Teobald. – Idi i donesi mi pozamašan  bokal vina, jer osećam kako me  počinje moriti žeđ.

ganjaSamo strelce po livadi. petorica ljudi ostadoše pred Žeraldovom kućom. Bili su to Teobald, Rano, Etjen, Pol i Gij. Oni se zgledaše neodlučni šta da čine.  – Da ga ostavimo, ostavimo, zzapita apita Rano.  – Ti si lud!  – Hajdemo unutra.  – Tako je najbolje. najbolje.  – Onda, ulazimo! ulazimo!

Gospod Gospodine vi...  –Odmah ćuine vamTeobalde... doneti vino.To ste Mirabel se uputi prema Avinjonu, koji se u međuvremenu bio odmorio.  – Sada smo opet tamo gde smo  bili, reče Mirabel.  – Vidim.  – Monsenjeru, ipak postoji mogućnost da se spasite.  – Kakva, žurno žurno zapita A Avinjon. vinjon.

 

 – Pitam vas da li ste priprav pripravni ni da vratite sva imanja porodici od Vivrea, koja ste na nepošten način prigrabili?... Recite, da ili ne!...

 borca pogledaše na onu stranu odakle  je on dopirao. dopirao. Jedna bela prilika, preplašena i uplakana, skoči među borce i svojim

 – Mrtvima Mrtvim nijesuništa potrebno. Ja nisam ni znaoa da oni mrtvi, ali ste mi vi to malopre sami rekli.  – Re;cimo da je tako, nastavi Mirabel. – A da li ste voljni da  pariškom narodu narodu vratite sve ono što ste od njega opljačkali.  – Moje imanje imanje pripada samo m meni. eni. Uostalom, razbojniku kao što si ti niko nije dao pravo da zastupa pariški narod i porodicu od Vivrea. No, ako tražiš otkup, onda reci i ja ću ti ga dati.  – Ne... Ja za sebe ne tražim ništa. Dakle, sporazumeli smo se, monsenjeru. Sada mi ništa ne stoji na  putu da vas ubijem. I ubiću vas, budite uvereni, a ako vas ja ne budem ubio, ona će to uraditi ova dva gospodina  pod maskama. maskama.  – Njih dvojica, dvojica, uzdrhta Avinjon.  – Da, poslednji članovi porodice

telom Anrija odArman, Avinjona.  – zakloni Žana, prošapta osetivši  jezu oko srca. – Eto, toga sam se najviše bojao. Bio je zbunjen i nije shvatao šta se to dešava. – Žana, idi u sobu i ničega se ne boj... Arman odjednom zaneme. Srce mu se sledi, a reči zastadoše u grlu. Učini mu se da pada u ponor bez dna. Ono što je video bilo je za njega najstrašniji udarac. Prosto nije verovao svojim očima. Žana, njegova Žana nije ni  pogledala u njega. Ona je poletela njegovom suparniku i pala mu u naruč je.  – Oče... Dragi, oče, dobri moj oče!... Avinjon je stajao nepomičan, oborene glave, a oči su mu sevale od  besa i mržnje. mržnje.

Vivrea... Branite se, gospodine. Mačevi se ukrstiše s još ve ćom žestinom, jer je Arman odlučio da što  pre završi s Avinjonom Avinjonom..  No, jedva da su tri, četiri puta zveknuli mačevi, kada se desi nešto sasvim neočekivano. Strašan jauk, pun bola, straha i ljubavi, razleže se kroz odaju. Oba

če... Šta licu... vam je?... Otkuda taj gnevOna vašem Armane, zaboga, šta se desilo?... Zašto si podigao mač  na moga oca?  – Tvoj otac... Ti tvrdiš daje to tvoj otac, reče Arman promuklim i isprekidanim glasom.  – Da, Armane... Ovo je moj otac, Luj Fuše... Ti to nisi znao... Tata, ovo  je Arman... Armane ti ćeš voleti moga

 

oca... Vas dvojica ćete se dobro slagati... Ona je bila zbunjena i usplahirena. Stajala je između njih i nije znala

 Nesretna Žana je najviše patila. Ovo je bio jedan od najtežih i najstrašnijih momenata u njenom životu. Stajala je između dva čoveka

kome prišla.reHtela da ih izmiri či svejeobjasni. i da imbiupre nekoliko  – Tvoj otac, otac, Žana!  – Zašto si toliko iznenađen, Armane. Ovo je moj dobri otac Luj Fuše, trgovac.. t rgovac....  – Luj Fuše, reče Mirabel  bezbojnim glasom. Žana, pogledaj ga malo bolje. Zar ne primećuješ ogrtač  od hermelina, mač  ukrašen dragim kamenjem... Vidi njegovu plemićku odeću... Pogledaj!  – Plemić, zaprepašćeno promuca Žana gledajući u svoga oca, koji se nije makao s mesta.  – Žana, nastavi Arman, – nije to Luj Fuše, već moćni Anri od Avinjona. To je čovek čije ime unosi strah u kosti svih poštenih ljudi. To je tvorac onih užasnih vešala na Monkopanu... On je, draga Žanet, Anri od Avinjona.

koje je da neizmerno volela, a sada je čoveka shvatila su se ta dva mrzela neutoljivom mržnjom.  – Anri od Avinjona... Avinjona... Anri od Avinjona, ponavljala je ona, dok joj je sve igralo pred očima. Anri od Avinjona ne izmeni svoje držanje, samo vrati mač u korice, a kad diže glavu, na njegovom licu se mogao videti trag užasnih duševnih patnji koje  je podnosio. On priđe Zani i uhvati je za ruku. U odaji zavlada mrtva tišina, a čulo bi se i kako muva zuji, da nije dopirala larma vagabunda i galileja. Rano i Etjen su se osmehivali, misleći da su to uzvici trijumfa i pobede.  Nisu ni slutili da se za vrlo kratko vreme situacija potpuno izmenila i to na štetu Mirabelove družine.  – Žana, reče Avinjon surovim

Izgovorivši ove trirečkoraka, i Arman Mirabel ustuknu dva pa hladnokrvno podiže mač, uhvati ga za krajeve i prelomi preko kolena. Kada to učini, baci đelove mača i prekrsti ruke na grudima.  – Sad me možete ubiti, monsenjeru... Mirabel se neće tući sa Zaninim ocem.

glasom, kojiuzbu jeđenja. podrhtavao od neprikrivenog  – Oče... Je li istina?...  – Slušaj dobro. dobro.  – Oče...  – Nesreća ili nesretan slučaj hteli su da danas čuješ ono što nisi smela saznati i što, verovatno, nikada ne bi doznala.  – Ti si...

 

 – Budi strpljiva. Imaš Imaš pravo, k ćeri. Ja nisam Luj Fuše, već  Anri od Avinjona, jedan od najmoćnijih ljudi u Francuskoj. Nemoj drhtati. Ja se

Mirabela. Taj čovek, draga k ćeri, skupio je u sebi svu mržnju naroda o kojoj sam maločas govorio. Sve  pogrde, i sve optužbe on mi je bacio u č

 ponosim Jednog svojim dana imenom će koje  prostaci. se to mrze ime spominjati pored imena vladara i najslavnijih ljudi ovog vremena. Mene mrze, to je tačno, i ja to znam. Čak ti mogu reći da sam navukao tu mržnju i to potpuno svesno i namerno. Kada bih mogao da budem bar za trenutak kao ove skitnice i probisveti koji me sada slušaju, onda bih sve objasnio.  – Probaj, osmehnu osmehnu se Teobald.  – Ja sam bio potpuno svestan šta će se desiti kada sam rešio da od francuske monarhije načinim silu, a od kraljevine simbol. Da bih postigao sve to morao sam biti bezobziran. Gazio sam preko leševa. Nisam ugnjetavao samo seljake i građane. Nisam  poštedeo ni ni plemiće. I njih sam gonio.  – Znamo, Znamo, tiho reče Pol od Vivrea.  – I zaista sam uspeo. Od

lice. To je svojim Mirabel, Zano, ovek ti nazivaš verenikom. A ja,koga ja, Zano, nazivam tebe svojom utehom. Osim tebe ja na svetu nemam nik nikoga. oga.  – Oče... Ne govori dalje!  – Moram. Moram. Čuj sada i odluči se. Biraj jednoga od nas dvojice... Žana se zanese. Oseti kao da nešto teško pada na nju. Skamenila se od užasa, gledajući čas u jednoga, čas u drugoga, a u tim pogledima je bilo straha i preklinjanja.  – Da biram, biram, jaunku on ona. a.  – Da biram između verenika i oca... Strašan je to zahtev.  Nastade mrtva tišina jer su svi očekivali da čuju šta će Žana reći i za koga će se odlučiti. Svim prisutnima zastao je dah u grudima, a nije bilo nikoga ko je u tom trenutku nije sažaljevao.

Francuske sade drhti čsam itav stvorio svet. Misilu smoodmokoje ćni, snažni. No ja sam nepokolebljivo stupao napred i nisam zadrhtao ni u najtežim časovima po Francusku i njenog vladara.  – Dragi oče, prošapta Žana s puno nežnosti.  – Žana, digni glavu i pogledaj ovoga čoveka. Pogledaj Armana

 – Sada nije glas vreme ona bira,koje ču se rezak ženski sa da stepenica, su vodile s gornjeg sprata. Svi pogledi uperiše se na osobu koja je izrekla ove reči. Svi se skameniše od čuda. Bila je to Margarita Burgonjska.  – Nije potrebno, potrebno, nastavi ona, – da  je stavljate pred tako težak izbor. I moje je mesto ovde, a vi Anri, vrlo

 

dobro znate da i ja polažem izvesna  prava na ovu ovu devo devojku. jku. Margarita Burgonjska je dostojanstveno silazila niz stepenice,

Arman vide Margaritu i Avinjona kako se penju uz stepenice držeći Žanu između sebe. Ona se otimala i osvrtala i odjednom vrisnu natprirodnim

zatimUodmah prema Zani. odmah odaji pode se raspoloženje izmeni. Avinjon se duboko pokloni, pa onda ostade u stavu iščekivanja. Arman se namršti i uhvati rukom za nož, koji mu je bio za pojasom. Jedan od dvojice maskiranih ljudi duboko uzdahnu i htede da poleti Margariti u susret, ali ga drugi zadrža. Teobald otegnuto zevnu, Rano i Etjen su stajali kraj prozora i gledali šta se dešava na Đačkoj livadi. Po njihovim ozbiljnim licima videlo se da nešto nije u redu.  – Vi? – promuca promuca Mira Mirabel. bel. Žana je bila u najvećoj zabuni. Ona nije znala ko je ova žena i zašto je njen dolazak izazvao toliko zaprepašćenje. Međutim, Margarita priđe Zani i uhvati je za ruku, pa onda hitro stavi ruku na nedra i izvuče zlatnu pištaljku.

glasom.  – Armane, ne daj me me!! On polude od bola i očajanja, pa i ne misleći mnogo šta čini, jurnu među strelce, ne mareći šta će ga snaći. Međutim, u odaji borba je već bila  počela. Rano, Etjen i Teobald su bili oborili dvojicu strelaca i dočepali se vrata. Pol i Gij od Vivrea bih su  pritisnuti uz jedan zid, a Pol je uskoro imao u ruci samo okrnjak mača, s kojim se jedva zaštićivao od udaraca. Arman je bio bez oružja, ali nije ni mislio na to. Kad je hteo da se probije između strelaca, oseti na sebi strahovitu težinu, i uvide da je nemoćan. Bio je savladan. Uskoro ga vezaše i on primeti kako vezuju i njegove maskirane drugove. Teobald, Rano i Etjen bili su

Jako i otegnuto zviznu uu kojoj nju, su a taj zvižduk ispuni prostoriju se nalazili. U taj tren vrata se naglo otvoriše i gomila strelaca ulete u sobu. Mirabel, kao da i ne obrati pažnju na ove neželjene goste. On jurnu za Margaritom koja je vukla Žanu za sobom, ali mu strelci preprečiše put.

iščezli na vreme. Arman je bio u rukama kapetana Ademara od Lonteja, a kakva ga je sudbina čekala nije bilo teško pogoditi. Ono što je Armana najviše rastužilo bili su poklici strelaca koji su, dobivši pojačanje, zagospodarili Đačkom livadom, a vagabundi, galileji i ostali bili su prinuđeni da se

 

spasavaju begstvom ispred desetostruko jačeg neprijatelja. Svaka nada za spas bila je izgubljena. *** Avinjon i Margarita su se lagano  penjali uz stepenice, ne osvr ćući se na Zaninu vrisku. Oni nisu obraćali  pažnju na nju, dok je cičala i otimala se, želeći da pohita Armanu u pomoć,  jer je videla koliko je ljudi navalilo na njega.  – Gde ćemo je, zapita Margarita.  – U ovu sobu, ču se jedan  bezbojan glas. Ispred njih iskrsnu Sizan, koja je iz jednog skrivenog kuta  promatrala ceo ceo razvoj razvoj događaja. Imaš pravo. Ubaciše nesretnu Žanu u jednu sobu, pa onda okretoše ključ u bravi. Žana se strašno osećala. Bol za Mirabelom je sve nadjačala. Ona je  bila zaboravila i na oca i na sve ostalo,  pred njome je lebdeo samo lik njenog verenika. Kad je ubaciše u sobu ona navali na vrata, misleći da će svojom snagom razvaliti teške hrastove dveri, okovane gvozdenim zakovicama. Videvši da je to nemoguće ona pritrea prozoru i stade vući šipke gvozdenih rešetki. Pogled joj se zaustavi na Đačkoj

livadi, na kojoj je već bio uspostavljen red i kojom su gospodarili strelci.  – Strašno, prošapta ona. – Ubili su ga. nijea potom mogla klonu vikati.i zari Onalice se srušiViše na pod, među šake pa poče gorko plakati. Međutim, Avinjon i Margarita krenuli su lagano niz stepenice. Nisu ništa govorili, ali bilo je jasno da razmišljaju šta će dalje preduzeti i ko će koga nadmudriti. I Anri i Margarita hteli su Žanu. Margarita je želela da je ima za sebe, jer bi samo na taj način imala  prevlast nad Avinjonom Avinjonom.. Međutim, Avinjon je želeo da devojku odvede  bez Margaritinog znanja. Istina, Avinjonovi osećaji bili su zaista roditeljski, jer je on svoju k ćer voleo neizmernom ljubavlju, koja se graničila s bezumljem. Međutim, njih dvoje nisu ni slutili da je postojala i treća ličnost koja je želela da Žanu uzme pod svoje okrilje. To je bila još uvek željna osvete. Ona Sizan, je jednog momenta  pomislila da bi možda bilo najbolje kada bi otvorila Žaninu sobu i pustila  je da pobegne pobegne a onda bi ona lako saznala gde se krije.  – Zašto da ne, pomisli ona. – To neće biti naročito teško, jer su njih dvoje isuviše zauzeti, pa neće obraćati  pažnju na mene. mene.

 

Upravo se okrenula i zakoračila da se popne uz stepenice, kada se Margarita okrenu.  – Sizan, reče Margarita. – Ostani ć

Koliko sam samo patila... Vi to ne možete ni slutiti, a Sizan najbolje zna moje patnje.  – Znala sam, sam, prošapta Siza Sizan. n. ć

tu gde si, jer je mogu e da mi budeš  potrebna.  – Ostaću, reče ona prebledevši. Sizan shvati da je njen plan osujećen, ali ipak nije gubila nadu da će se njena želja ispuniti.  – Dakle, reče Margarita obrativši se Avinjonu, – zahvaljujući sretnoj slučajnosti vaša k ći je nađena.  – Ne govorite dalje, uzdahnu Avinjon pokazujući očima na Sizan koja je stajala kod stepenica, na dva, tri koraka od njih.  – Pred Sizan mog moguu slobodno govoriti. Njoj su poznate sve moje tajne, a mislim da su joj poznate i sve tajne ovog sveta. Dakle jjde sam ono stala? Da rekoh da je Žana vaša k ći...  No, Avinjone, ona ona nije samo vaša nego i moja k ćer...  – Da...

 – zrak Mojaunepoznata k  i jei bio svetli mom teškom mrajedini čnom životu. Ona je bila cvet iskrenosti i istine, a ja sam taj cvet islivala suzama  bola, nežnosti i očajanja. Ja sam majka, Anri, a otac nikada ne može voleti kao majka. Žana je moja krv, delić mene same... Avinjon je slušao sa nevericom. On nije mogao da shvati ovoliku  promenu u ovoj ženi. Poznav Poznavao ao je  bolje nego iko i znao je koliko je  pokvrena.  pokvren a. Je li moguće da se toliko izmenila?... Da lije ona zaista volela Žanu, ili su ove reči bile neiskrene, izveštačene, kao uostalom i ceo Margaritin život.  – Gospođo, reče Avinjon  poklonivši se. – Vi ovaj put imate uza se silu i pravo... pravo...  – Koješta, Anri!... Zar sam ja

 – Vije to ste maloči ass rekli. Kažete da volite, je volite iskreno puno žara. Verujem vam...  – Volim je...  – Alije ne volite samo vi. Vi ste  joj otac, a ja sam joj majka. I ja je volim svim žarom materinske ljubavi. Volela sam je i onda dok je nisam  poznavala i dok ste je vi držali i ljubomorno čuvali samo za sebe...

upotrebila šta govorite. Dasilu? je takoVikaonešto znate vi kažete, onda vi ne bi bili ovde, Anri od Avinjona.  – Oprostite mi, Margarito Margarito.. Prenaglio sam, a tome su krivi moji roditeljski osećaji.  – Onda ne smete zabora zaboraviti viti ni moje.

 

 – Uviđam da sam pogrešio. Vi na Žanu imate roditeljsko pravo kao i ja...  – Veće, prekide ga ona nervozno.  – Može biti. Ja, Margarito, ne

 – Pristajem. Nego, šta će za to vreme biti sa Žanom?  – To je j e pitanje malo ttugaljiv ugaljivije ije ali sam i o njemu razmišljala. Ona ne

treba da dete. vam Ono objašnjavam kolikoa volim ovo je sav moj život, da nje nema ja ne bih imao ni cilja, ni svrhu da živim. Smatram da ćete imati sažaljenja prema nesretnom ocu. Recite da ćete se sažaliti i da me nećete ubiti svojom odlukom.  – Neću, osmehnu se ona zagonetno i pakosno. – Rešićemo stvar na obostrano zadovoljstvo.  – Hvala vam. vam. Recite kak kako? o?  – Anri, nemojte misliti da sam okrutna i nepravična. Možda sam i takva, ali ne onda kada je u pitanju moja k ći. Videćete da znam da budem i dobra. Ja mislim da je najbolje da se konačna odluka odloži za petnaestak dana.  – Petnaest dana!... dana!...  – Da. Za to vreme ćemo smisliti šta bi bilo najpravičnije. Onda ćemo se

može živeti u Luvru, je liopasnosti tako. Izložili  bismo je suviše velikoj ako  bismo je tamo odveli. Isti slučaj bi bio i ako bismo je sklonili u vaš dvorac. Ni u Ružin vrt ne može.  – Šta da uradimo? uradimo?  – Zato, Anri, moramo moramo stegnuti srca i podneti i tu žrtvu. Najbolje je da ona za to vreme ne bude ni sa mnom ni sa vama.  – Da... Dobro.. Ali sa kime će  biti?  – Sa Sizan. Avinjon se zagleda u Sizan, koja  je stajala bleda i nepomična, a na njenom sablasnom licu nije se pomakla ni jedna crta.  – Pristajem, reče ona. Margarita se uputi vratima, pred kojima je čekala nosiljka, a Avinjon iskoristi priliku i priđe Sizan.

sporazumeti i doneti Mi smo roditelji, Anri, i kaoodluku. takvi moramo osigurati sreću našeg deteta. Ona mora osetiti i uvideti da ima dobre i nežne roditelje, koji su spremni da zbog nje  podnesu svaku žrtvu. Dakle, kako vam se sviđa ovaj moj predlog?  – Dobar je.  – Pristajete li?

 – Sizan, ćeš –daonda postaneš  bogata, šapnuako joj hoon, dođi doveče u moj dvorac. Međutim, Sizan ništa ne odgovori, već  neodređeno klimnu glavom i  pohita za Margaritom, Margaritom, koja se baš  penjala u nosiljku. Margarita  pogledom dozva Sizan, koja joj se sasvim približi.  – Ti znaš šta treba treba da radiš? radiš?

 

 – Znam. Znam.  – Skloni je na sigurno mesto, a najdalje za jedan sat hoću da znam gde  je... ć

 – Tri čoveka?  – Jeste... Mirabel i njegov njegovaa dva  pratioca pod maskama. Treba li da ih odvedem u Tempi?

č

 – Bi e u injeno po vašoj zapovesti. Odgovaraš mi za nju svojim životom, a ako ti je život mio onda Avinjon ne sme saznati gde si sklonila Žanu.  – Ne brinite, gospodarice. gospodarice. U tom izađe Avinjon, koji se uputi  prema Parizu.  Margarita je dugo gledala za njim, pa onda siđe s nosiljke i uđe u opatiju, praćena od Sizane.  – Ti idi, Sizan! Sizan! Margarita se uputi jednoj odaji,  pred čijim je vratima stajao stražar, koji joj se duboko pokloni. Kada uđe u sobu ona tu zateče dve osobe. U prvoj  je prepoznala prepoznala kapetana Ademara od Lonteja, a druga je bila tako uvijena i  prerušena đa joj se lice pod maskom nije moglo ni nazreti, a kamoli  prepoznati.  prepozna ti.

 – Ne. Možda u Šatle? Šatle? Margarita kao da je prečula  pitanje. Ona za zaćuta razmišljajući.  Ne. Ni u Tempi, Tempi, ni u Šatle.  – Ni tamo. Ni Ni na jedno ni ni na drugo mesto.  – Zapovedajte Zapovedajte šta da činim.  – Ademare, ja znam da ste mi vi odani. Treba da me slušate i da se slepo pokoravate mojim zapovestima.  – To i činim.  – Ma kako one izgledale, nemojte se začuditi.  – Moja dužnost je da slušam i da izvršavam vaša naređenja...  – Gde su zarobljenici? zarobljenici?  – Tamo u sobi. Vezani su, a usta su im začepljena. Bilo je  povucipotegni,  povucipoteg ni, ali smo ih savladali... savladali...  – Dobro, Ademare, Ademare, a sad slušajte

duboko pokloniše.  –Obojica Hvala sevam, Ademare. Vi ste svoju dužnost izvršili onako kako sam to i očekivala.  – Meni je pala u deo velika čast da  primim vašu blagodarno blagodarnost st i da se time  ponosim.  – Gde je on, on, zapita Marg Margarita. arita.  – Baš sam hteo da vas upitam šta da radim sa ta tri čoveka?

moju –zapovest! Unapred je izvršena.  – Vi ćete sada otići u Pariz, i ako vas kogod upita šta je sa zarobljenicima, vi ćete reći da su iskoristili zabunu u metežu i pobegli.  – Razumem, Razumem, reče kapetan.  – Rekoste da su zarobljen zarobljenici ici iza onih vrata?  – Jesu.

 

 – Onda možete možete otići.  – Ko će čuvati zarobljenike,  bojažljivo zapita zapita Adem Ademar. ar.  – Ovaj čovek, reče Margarita i

Dok se ovo odigravalo Sizan je mirno stajala na stepenicama. Njenom  pronicljivom oku nije ništa izmaklo. Ona je sve shvatila, iako nije sve čula.

 pokaza zakukuljenu priliku koja on se na te rečna i pokloni. Od ovog trenutka  preuzima svu svu odgov odgovornost. ornost. Obojica se pokloniše, pa Ademar od Lonteja izađe i pohita da sustigne Anrija od Avinjona, koji se primicao Parizu.  – Znaš li šta treba da uradiš, zapita Margarita čoveka koji je ostao s njom u sobi.  – Nisam zaboravio ni jednog slovca.  – Onda na posao. posao. Odg Odgovaraš ovaraš mi zzaa njih svojim životom.  – U vek sam do sada tačno vršio svoju dužnost, a moja gospodarica nije imala razloga da se plaši. Tako će biti i ovaj put. Margarita ništa ne odgovori, nego se okrenu i izađe, pa sede u nosiljku i uputi se prema Parizu.

Videlazatim je kako je prvoispratila otišao Avinjon, je pogledom Ademara i najzad Margaritu.  – On je pobegao – uzdahnu ona. – Taj Teobald mi se opet izmigoljio, a ja sam mislila da će ga sada uhvatiti... Ako... Neka ide. Njega će uhvatiti i ljuto se vara ako misli da će izmaći mojoj osveti. On je svojom rukom ubio moga Armana, a ja znam na koji način ću mu se osvetiti. Njegova smrt bi će najstražnija smrt kojom može biti umoren jedan čovek... Hm... I Margarita može biti zadovoljna. Mirebel je u njenim rukam rukama. a. Ona je posmatrala kako Mirabela i njegove drugove iznose i tovare u  jedna kola, koja zatim trkom odjuriše  prema Parizu. Parizu.  – Mirabel je Margaritin... Njega Njega se dokopala, ali je zato meni u ruke

podsumaskom otvorivezani vrata sobeČovek u kojoj se nalazili zarobljenici. Arman uzdrhta i htede nešto reći, ali nije mogao. Njemu se učini da je  poznao čoveka kome ih je Margarita  predala u ruke.To ruke.To je bbio io Sparapučilo.

 predala svoju k  ćer... Da ona znauzalud šta ja nameravam... Uostalom zašto trošim reči. Sizan priđe Zaninim vratima i otključa ih, a onda ugleda Žanu koja je ležala na podu i gr čevito jecala. U  jedan čas učini se kao da se na Sizaninom licu pojavi sažaljenje, ali ona uguši uzdah koji joj se bio pojavio u grudima.

***

 

 – Ne smem biti milostiva –  pomisli ona. – Ova devojka je moja osveta, a ja živim samo za nju. Ve ć  osamnaest godina čekam taj trenutak.

 – Recite... šta treba da radim? radim?  – Samo da da pođete sa mnom.  – Hoću.  – Onda hajdemo. hajdemo. Oslonite se samo ć

da nije da na je Činilo nekoŽana ušao.kao joj ni seprimetila da ne živi ovom svetu. Očaj i nemoć  su je  potpuno savladali. savladali.  – Dete moje, – reče Sizan  pritvorno, trudeći se da joj u glasu  bude što više više nežnosti. Žana podiže glavu i uplašeno se zagleda u sablasno Sizanino lice.  – Ko ste vi, dobra gospođo?.. Je li... Mirabel mrtav?  – Nije. Žana skoči i pritr ča Sizani. Oči su  joj sijale i čitavo telo gorelo.  – On nije mrtav... mrtav... On nnije ije mrtav mrtav..  – Nije, drago drago dete.  – Gde je.  – Odveli su ga. ga.  – Kuda? – zapita Žana uzdahnuvši, a u očima joj se mogla  pročitati nada. Ona poverova će ovajoj žena milostivija no ostalidai kazati gdebiti se nalazi Arman.  – Šta želite od mene, mene, gospo gospodo? do?  – Hoću da vam kažem kako možete spasiti Mirabela...  – Učiniću sve što želite. Kažite da ruku stavim u vatru, i to ću učiniti.  – To nije potrebno – nasmeši se Sizan.

na mene i vi ete opet videti svog Armana...  – Ići ću s vama na kraj sveta, samo kad znam da ćete mi pomoći da spasim Mirabela. Sizan se trijumfalno osmehnu, ogrnu Žanu šalom, te onda siđoše niz stepenice. Strašna osvetnica povela je svoju  buduću žrtvu u novu tamnicu, unapred se radujući kako će Žana platiti glavom i okajati zločin svoje majke. (KRAJ II. NASTAVKA)